“NE DOZVOLIMO DA NAS SLOMI DANAŠNJA TUGA”: Potresna poruka vladike Heruvima iz grada velikog stradanja

Na praznik Svetog proroka Jezekilja, u Sabornom hramu Svetog oca Nikolaja u Vukovaru, služena je sveta Liturgija koju je predvodio episkop osečkopoljski i baranjski g. Heruvim. U liturgijskom sabranju, zajedno s episkopom, sasluživali su sveštenici iz više eparhija, a poseban duhovni pečat ovom bogosluženju dao je parastos nevino postradalim žrtvama tokom vojno-policijske akcije „Oluja“.

Stradanje kao put ka Hristu, a ne očaju

Vladika Heruvim obratio se okupljenom narodu ne samo rečima utehe, već i dubokim duhovnim poukama, osvetljavajući suštinu stradanja kao hrišćanskog puta – puta koji ne vodi u beznađe, već ka Hristu.

– Na prvom mestu da zablagodarimo Gospodu za sva dobra koja nam je darovao – poručio je vladika – i da se pomolimo za sve nevino postradale žrtve. Vaskrsenje Hristovo jeste temelj našeg života. Stradanje koje sleduje čoveku nije kraj, već putokaz, znak kretanja ka Carstvu Božjem – kazao je on.

Liturgija i pomen održani su u trenutku dubokog istorijskog i duhovnog sećanja na srpski narod sa Banije, Korduna, Like i Dalmacije, koji je u avgustu 1995. godine prošao kroz jedan od najvećih egzodusa u novijoj istoriji.

– Ovaj parastos jeste simbol i spomen na stradanje našeg naroda, ali i na nadu koja iz tog stradanja vaskrsava – istakao je vladika Heruvim. – Bez obzira na veličinu toga stradanja, koje i danas osećamo, iz prostranstva tuge treba gledati ka Hristu, večnom dobru, svetlosti koja obasjava tamu.

Molitva, sabornost i vera kao štit kroz vekove

U svojoj nadahnutoj besedi, episkop je govorio o snazi molitve i sabornosti srpskog naroda, koji je u najtežim danima znao da ne uzvraća zlom na zlo.

– Teško bi bilo prebroditi ono što se dogodilo da naš narod nije bio sa Bogom. Uvek smo slušali reči naših predaka da treba oprostiti i da se molimo za one koji čine zlo.

Episkop Heruvim naglasio je da je narod i u najcrnjim danima znao da „put do pobede vodi kroz Hrista, kroz svetlost i istinu, a ne kroz mržnju“. Stradanje krajiškog naroda nazvao je „apokaliptičnim“, ali i „pročišćujućim“, jer kroz bol, ako je praćen verom, čovek postaje svedok Vaskrsenja.

– Da ne zaboravimo sve nevino postradale žrtve koje su pratile tu zlonamernu vojnu operaciju nazvanu „Oluja“, treba biti oprezan da nas sva ova tuga i žalost nipošto ne oslabe i ne pokolebaju. To je naš krst koji nosimo i naš put ka večnosti, koji nas vodi ka Carstvu Božjem. Zato i to stradanje treba razumeti kao simbol našeg vraćanja Hristu, našeg obraćanja i preobraženja u ime Hristovo – poručio je episkop, naglasivši da se i iz tame rađa svetlost Hristova.

Svaka nevina žrtva – svetionik i molitvenik

– Kao narod prošli smo kroz mnoga iskušenja, ali znali smo da stojimo postojano, nikada ne čineći ono što je suprotno Božjem zakonu – rekao je episkop, istakavši da je upravo vera ono što je duboko ukorenjeno u biću srpskog naroda.

U jednoj od najdubljih poruka liturgijskog dana, vladika Heruvim podvukao je da nevino postradale žrtve nisu samo prošlost, već i putokaz:

– I da je samo jedna – mnogo je. Svaka nevina žrtva je učitelj, svetionik koji nas usmerava ka Bogu. One su naši molitvenici pred prestolom Svevišnjega, da vaskrsnemo u veri, nadi i ljubavi.

U svom završnom blagoslovu, episkop Heruvim je poručio da su ljubav, vera i nada svetionici našeg opstanka, te da ostajemo narod koji ne gubi orijentir ni u najvećim iskušenjima:

– Neka nas Gospod svojom ljubavlju neprestano grli, neka nam svetlost Hristova uvek obasjava put. Tom verom živimo, tom nadom se ispovedamo.

Sabranje u Vukovaru nije bilo samo puki čin sećanja – bilo je živo svedočanstvo da kroz krst dolazi vaskrsenje, da bol rađa smirenje, a vera postaje štit naroda koji i danas stoji na braniku istine, uzdignut ka Carstvu Nebeskom.

Na molitvenom pomenu za 3.267 nevino stradalih Srba iz Srednjeg Podrinja i Birča, patrijarh je poslao snažnu poruku o praštanju, jedinstvu i pobedi dobra nad zlom

U tišini starog groblja, među svećama i molitvama, vernici su se prisetili duhovnog vođe i tragične pogibije 25 meštana u savezničkom bombardovanju 1944. godine.

U trenucima kada je narod ćutao pred svećama za stradale, patrijarh srpski poslao je poruku koja ne ostavlja ravnodušnim – o ljubavi jačoj od osvete, o Hristovom putu kao jedinom odgovoru na iskušenja današnjice i o potrebi da krst ne postane kamen spoticanja, već znak vaskrsenja.

Iz Podgorice je organizovan polazak ispred Srpske kuće.