NAJVEĆA ZAGONETKA HRIŠĆANSTVA – GDE JE DANAS KOPLJE OD KOGA JE STRADAO ISUS: Tri države tvrde da čuvaju ovu relikviju, a ko govori istinu?

Ali priča o Longinu ne završava se njegovom smrću. Naprotiv, tada počinje druga, možda još zagonetnija priča: gde je koplje?

Već u prvim vekovima hrišćanstva ono je smatrano jednom od najvažnijih relikvija, zajedno sa trnovim vencem i pogrebnim pokrovom. Najpre je čuvano u Jerusalimu, a potom u Konstantinopolju. Međutim, istorijske oluje, poput prodora Seldžuka u 11. veku, razbacale su svetinje širom Evrope. U toj pometnji mnogi manastiri su počeli da tvrde da baš oni čuvaju autentično koplje, podižući tako sopstveni ugled.

Tri mesta, jedna relikvija

U Evropi se vremenom učvrstilo verovanje da koplje nosi ne samo religijski, već i gotovo natprirodni značaj  da daruje bezgraničnu snagu onome ko ga poseduje. Takva ideja nije ostala bez političke upotrebe. Vladari su je rado prihvatali, a Sveta rimska imperija proglasila je sebe vlasnikom svetinje.

Jedna od najpoznatijih verzija koplja danas se čuva u Beču, u riznici dvora, gde se nalazi njegov čelični vrh. U sečivo je umetnut ekser za koji se veruje da potiče sa krsta. Ova relikvija dobila je novu simboliku u 20. veku, kada je nakon aneksije Austrije 1938. godine Adolf Hitler naredio da se prenese u Nirnberg i predstavi kao znak snage nove Nemačke.

Ipak, naučna zajednica prema toj relikviji ne zauzima jedinstven stav.

– Istoričari oružja, ipak, nisu jednom iskazali sumnje: bečko koplje ne nalikuje onom kojim su proboli Hrista. Njegov oblik je više podsećao na one koji su se koristili u srednjem veku – tvrdi istoričar Klim Žukov, stručnjak za Srednji vek, prenosi sputnikportal.rs. 

Martin Jung / imageBROKER / Profimedia

 

Druga velika tvrdnja dolazi iz Vatikana. Prema katoličkom predanju, koplje se nalazi upravo tamo. Navodno je pripadalo Konstantinu Velikom, a nakon pada Vizantije 1492. godine turski sultan ga je poklonio papi Inoćentiju VIII. Od tada, kako se veruje, čuva se u Bazilici Svetog Petra i izlaže vernicima samo jednom godišnje. Naučnicima je pristup zabranjen, što dodatno podgreva misteriju.

Slična zatvorenost prati i treću verziju, onu jermensku. U Ečmijazdinskom manastiru, prema lokalnom predanju, koplje je u 1. veku doneo apostol Tadija. Ni ovde naučna provera nije dozvoljena. Kada je devedesetih godina predloženo da se relikvija ispita, poglavar Jermenske crkve, Vazgen Prvi, odgovorio je jednostavno: Crkvi to nije potrebno.

Nauka bez odgovora, misterija bez kraja

Ipak, jedno posredno istraživanje otvorilo je nova pitanja. Britanski kriminolozi su 2010. godine analizirali Torinski pokrov i pronašli trag rane koja odgovara opisu iz jevanđelja. Utvrđeno je da je rana naneta kopljem kakvo su koristili rimski legionari, a dimenzije traga 4,5 centimetara podudaraju se sa vrhom koplja koje se čuva u Jermeniji.

Ali ključni korak i dalje nedostaje: direktno ispitivanje samih relikvija. Bez toga, sve ostaje na nivou pretpostavki.

Zato koplje Svetog Longina ostaje ono što je bilo vekovima, predmet vere, simbol moći i jedna od najdubljih tajni hrišćanske tradicije. Njegova sudbina, rasuta između Beča, Vatikana i Jermenije, ne govori samo o jednom predmetu, već o ljudskoj potrebi da dodirne istoriju koja je istovremeno i sveta i nedokučiva.

Između doslovnog čitanja Jevanđelja i crkvenog predanja otvara se pitanje koje izaziva rasprave među vernicima – sveštenik Matijas Froze daje odgovor koji menja ugao posmatranja.

Iza obećanja o „tajnim znanjima“ često se kriju strah, nemir i duhovna pometnja — a mitropolit pirejski ukazuje na posledice koje ne treba ignorisati.