NAJJEZIVIJA NESREĆA U CRNOJ GORI „Leševi su bili razbacani na oko 300 metara“: Horor iz 1973. i dalje ledi krv!

Danas, letenje spada među najbezbednije oblike transporta. Moderni avioni, napredni navigacioni sistemi i rigorozna kontrola leta smanjili su rizik na minimum, a nesreće su izuzetno retke.

Ipak, ljudi i dalje prate emisije na Discoveryju i National Geographicu o avionskim nesrećama, fascinirani dramom, analizom grešaka i procedurama koje danas spašavaju živote. Podsećanje na prošle tragedije ostaje važno kako bismo razumeli razvoj bezbednosnih standarda u avijaciji.

Pre nešto više od pola veka, 11. septembra 1973., avion Jugoslovenskog aviotransporta (JAT) krenuo je iz Skoplja ka Titogradu, današnjoj Podgorici. Međutim, letelica nikada nije stigla na odredište. Avion se zbog pogrešne orijentacije srušio na Babin zub, vrh planinskog masiva Maganik, nadomak Kolašina, u severnom delu Crne Gore. Niko nije preživeo. Od siline udara stradalo je svih 35 putnika i šest članova posade, što ovu nesreću čini jednom od najvećih u istoriji jugoslovenske civilne avijacije.

Avionom je komandovao iskusni pilot Živojin Maglić, koji je ranije prevozio i predsednika Josipa Broza Tita, dok je kopilot bio Nikola Vojvodić. Njegova supruga Persida tog sunčanog septembarskog jutra ispratila ga je kod Studentskog grada u Beogradu, ne sluteći da će im to biti poslednji susret.

– On je bio moja prva i najveća ljubav, najlepši muškarac u mom životu, plav sa zelenim očima – priseća se Persida Belokapić Šutaković za BBC na srpskom.

Jezive scene u kamenim vrletima

Ostaci aviona raznetog u paramparčad ostavili su dubok trag u sećanjima svih koji su zatekli mesto nesreće. Patolog Mihailo Kuliš, jedan od prvih lekara na licu mesta, opisuje:

– Leševi su bili razbacani na oko 200 do 300 metara, to je sve trebalo pokupiti, svaki detalj. Tokom kupljenja smo sa vojnicima označavali koji su i kakvi delovi tela, da ne bi došlo do zabune i mešanja.

Na planini Maganik, dodaje planinar Ivan Savić, tragovi nesreće i danas su vidljivi:

– Tamo su deo krila, delovi motora, ima sitnih žica, to se i dalje sve može videti.

Vrhovi Maganika prelaze 2.000 metara, a oštre kamene litice često se gube u oblacima kada je loše vreme. Novinski izveštaji iz 1973. najbolje oslikavaju težinu terena:

– Prema prvim izveštajima lica koja su helikopterom nadletala mesto nesreće, osim nekoliko olupina i raskomadanih tela putnika i snežnih nanosa, ništa se drugo nije videlo u ovom najnepristupačnijem kraju severnog dela Crne Gore. Isto tako, ekipe spasilaca i seljaci iz okolnih katuna nisu večeras uspeli da stignu do mesta nesreće – piše u izveštaju iz Titograda od 11. septembra 1973.

Kako je došlo do nesreće?

Tog jutra, avion na letu JU 769 izgubio je vezu sa kontrolom leta u Golubovcima kod Podgorice u 9:30. Prema filmu Radio-televizije Crne Gore „Maganik 11.9.“, posada je verovala da je iznad Podgorice i započela spuštanje kroz oblake, ne videvši da su zapravo 35 kilometara udaljeni od glavnog grada Crne Gore. Kod Mojkovca nije radio radiofar, navigacijski odašiljač koji je služio avionima za orijentaciju, poput svetionika.

Kontrola leta je posadi naredila spuštanje na visinu od 6.000 stopa, ali posada nije bila na pravoj trasi. Na oko 2.000 metara, vrh Babin zub pogodili su brzinom većom od 400 km/h, usled čega je avion potpuno uništen.

Novinarka iz Podgorice, Nataša Baranin, bila je devojčica kada se tragedija dogodila. Povodom 40. godišnjice, sa kolegom Sinišom Adamovićem snimila je dokumentarni film o ovom događaju. Pre snimanja, godinu dana su istraživali arhive, jer informacije iz istrage nisu bile lako dostupne.

– U 90 odsto slučajeva je ljudski faktor, ali uz to, oni jednostavno nisu imali sreće, toliko se stvari namestilo tad – kaže Baranin.

Došli su u posed originalnog transkripta razgovora kontrole leta i pilota, ali ne i audio snimka.

– Mnogo stvari je bilo sačuvano, ali sakriveno. Ljudi iz različitih razloga nisu želeli mnogo da pričaju o tom događaju, mnogi su bili emotivno pogođeni, neki su preminuli – dodaje Baranin. Posebno ih je dotakao odnos ljudi koji su živeli u katunima i selima na obroncima Maganika, koji su iste večeri dolazili na mesto nesreće, palili vatre da rasteraju lešinare i zveri i čekali do sutradan dok službe ne obave uviđaj.

Uviđaj

Na uviđaju je bio Mihailo Bato Kuliš, tada 34-godišnji lekar. Dobio je zadatak obdukcije tela, posao koji se, kako kaže, dobija jednom u karijeri ili nikad.

– To je bila, u to vreme, najveća avionska nesreća – ne po broju poginulih, koliko po oštećenjima koja su bila na telima – kaže Kuliš.

Utvrđeno je da je neposredni uzrok tragedije dekompresija nakon udara o planinski vrh.

– Kad je udario delom trupa aviona i neposredno ispod kljuna, došlo je do strašne dekompresije, tako da su svi meki delovi tela pošli napolje, ostala je samo koža u većini slučajeva. Bilo je svega dva ili tri potpuno sačuvana leša – opisuje veštak scene sa uviđaja.

Njegov kolega, koji je radio na identifikaciji tela posle avionske nesreće Ineks Adrije na Korzici 1981. godine, rekao mu je da „povrede i oštećenja nisu bile ni približno onima kakve su bile na Maganiku“. Transport ostataka tela do najbližeg naselja i dalje do Podgorice trajao je čitav dan, uz pomoć vojske i policije.

Spasioci pamte ne samo prizore trupova bez ruku, nogu i glava, već i miris ljudskog tela i kerozina koji se širio liticama.

Identifikacija

Pred timom predvođenim Kulišem bio je težak zadatak – identifikovati žrtve bez DNK analiza.

– To smo radili na osnovu nekih podataka koje smo dobijali od porodice, imali smo sastanke sa njima, govorili su nam kako su bili obučeni, da li su imali neke operacije, pa na osnovu toga da utvrdimo, jer nije bilo DNK.“

U ispomoć je došao slovenački stručnjak Janez Milčinski, koji je davao uputstva timu. Nakon deset dana, identifikovano je gotovo 30 putnika.

– Ljudima kojima je neko nastradao u toj nesreći bilo je veoma stalo da se izvrši identifikacija, jer su želeli da ih sahrane – kaže Kuliš.

Neke žrtve prepoznate su putem otisaka prstiju i daktiloskopije. Persida je prepoznala supruga po zubima i noktima. Na mestu nesreće pronađen je i prsten sa likom američkog predsednika Džona Kenedija, što je dodatno potvrdilo identitet jednog od putnika.

Avijacija i greške koje su dovele do tragedije

Pilot Rade Ljubinović kaže:

– Kad je čuo za tragediju koja je zadesila kolege, bilo mu jako teško, prvenstveno zbog Vojvodića, ali i ostalih nastradalih. Da bi se razbio avion, potrebne su tri greške, a tad su napravljene tri greške. Prvo, kontrola letenja nije bila upoznata sa situacijom i nije bila precizna, dalje kopilot je pogrešio i krenuo u spuštanje bez spoljne vidljivosti, treće, kapetan se verovatno nije umešao da to spreči.

Zvanična istraga utvrdila je da je neposredni uzrok udar o prepreku usled spuštanja ispod minimalne bezbedne visine, dok su posredni uzroci uključivali nepravilno sastavljenu posadu i nedovoljnu navigacionu podršku sa zemlje. Kontrolor leta i njegov pretpostavljeni kasnije su oslobođeni odgovornosti sudskom odlukom.

(INFO/BBC na srpskom/Srbija Danas)