NA OVE LJUDE IMAMO PRAVO DA SE NALJUTIMO: Shiiguman Sava otkiva kad i zbog čega gnev prestaje da bude greh

U pravoslavnom učenju gnev se ubraja među sedam smrtnih grehova i posmatra kao razorna demonska sila koja potkopava temelje duhovnog života.

Sveti oci uče da gnev nije deo izvorne ljudske prirode, već posledica njenog pada – stanje koje pomračuje razum, udaljava čoveka od smirenja i otvara vrata drugim strastima. Čovekovo srce stvoreno je za mir, čistotu i blagost, dok gnev izvire iz gordosti.

Crkva naglašava da vernik nema pravo da se ljuti ni na jednog čoveka. Svaka ljutnja prema drugome rađa osudu, a osuda razara ono što je najvažnije u hrišćanskom životu – ljubav.

Umesto da se prepusti unutrašnjem neredu, čovek je pozvan da gnev prepozna kao sopstvenu slabost i da ga savlada molitvom, ćutanjem, poniznošću i trudom da u svakom čoveku vidi ikonu Božiju.

Pravoslavna duhovnost kroz vekove podseća da se gnev može savladati samo smirenjem — jedinom silom koja može da obuzda srce i vrati ga u stanje mira. Zbog toga duhovnici savetuju da se u trenutku kada gnev nadolazi čovek povuče iz priče, utiša misli i obrati se Bogu, jer ljutnja nikada ne može voditi ka dobru.

U savremenoj duhovnoj praksi često se citira pouka shiigumana Save Ostapenka, koji je jasno govorio o tome da postoji samo jedan izuzetak u kome je gnev dopušten.

„Imaš pravo da se gneviš samo na onoga ko želi da te odvoji od Boga.“

Bolest ne nastaje samo zbog telesnih slabosti, već i zbog stanja ljudske duše.

Nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu, tvrdio je profesor Jerotić.

U svojoj knjizi o unutrašnjem miru otac Simeon Kragiopulos ne nudi utehu, već put do slobode od nevidljivog pritiska koji vlada životom modernog čoveka.

Strasti izobličavaju čovekovu volju, menjaju način na koji posmatra svet, a neretko i način na koji vidi sebe i druge.