MALO UBISTVO MEĐU PRIJATELJIMA! Devet decenija od atentata na kralja Aleksandra Ujedinitelja u Marselju

U Muzeju Jugoslavije u Beogradu u toku je izložba „Čuvajte (mi) Jugoslaviju“, koja prati društveno-istorijske okolnosti u kraljevini nakon atentata u Marselju i ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića. Prošlog oktobra navršilo se 90 godina od tog nesrećnog događaja, a toliko, otprilike, traju i kontroverze koliko je ovaj zločin doprineo raspadu Male Antante, smušenosti među saveznicima i varljivoj nadi da će se obuzdati nabujali nacizam i fašizam. U krajnjem slučaju, neretko se postavlja i pitanje kakva bi bila sudbina kraljevine da je jugoslovenski suveren preživeo atentat.

Nema smrti bez sudnjega sata

Ono što je poznato jeste to da je razarač „Dubrovnik“ s visokim gostom prispeo u marseljsku luku 9. oktobra 1934, nešto pre 16 časova. S obzirom na to da je kralj Aleksandar nosio pancirnu košulju tokom prethodne posete Bugarskoj, ađutant mu ju je i ovog puta ponudio, ali je kralj odbio rečima da stupa na tlo prijateljske i savezničke zemlje. „Nema smrti bez sudnjega sata“, dodao je, ne sluteći da njegov poslednji sat uveliko ističe.

I dok je doček na moru bio impresivan, sa silnim topovskim salvama i uz prisustvo ministra mornarice i admirala Sredozemne flote, doček na kopnu bio je puka improvizacija, prepuna propusta i manjkavosti. S obzirom na to da je krajnji cilj bila poseta Parizu, u Marselju su ga dočekali samo ministar spoljnih poslova Luj Bartu i general Žozef Žorž, član Visokog ratnog saveza.

Nakon prigodnih govora i intoniranja himni, kralja su u poslednji čas, umesto u blindirani, smestili u otvoreni automobil koji je lokalna policija koristila za prevoz kriminalaca. Brzinom koja je zbog velike gužve na pojedinim mestima iznosila svega pet kilometara na sat, pratnja je krenula gradskim ulicama praćena ovacijama okupljenog naroda, grmljavinom topova i bukom aviona koji su nadletali skup. U takvim uslovima komunikacija između policijskih službi gotovo da nije ni postojala.

A onda je počeo haos. U 16 sati i 20 minuta, u trenutku kada je povorka bila na Belgijskom keju, iz gomile je istrčao atentator, stao na papučicu automobila, potegao pištolj i pucao u kraljeve grudi. Vlado Georgijev Černozemski, čovek s mnoštvom imena i profesionalni ubica, iskoristio je gužvu da se izdvoji iz mase i s cvećem u rukama priđe i ispali desetak hitaca, od kojih je pet završilo u telu jugoslovenskog suverena. Pre nego što se policija pribrala i smrtno ranila napadača, u opštem metežu, poginula su i dva policajca, dve žene, ali i ministar Bartu, koji je preminuo od zadobijenih povreda. Zanimljivo je da je kapetan koji je predvodio kolonu, prilikom svedočenja na sudu, izjavio da ništa od toga nije ni video ni čuo.

Foto: wikipedia/profimedia

Sama istraga sprovedena je kao i sam protokol dočeka, aljkavo i s mnoštvom propusta. Brzo je ustanovljeno da je ustaška teroristička grupa s Antom Pavelićem na čelu stigla u Francusku još 2. oktobra, te da se četiri dana kasnije, u više grupica, prebacila u Marselj – zapravo ono što su jugoslovenske i engleske tajne službe odavno znale. Utvrđeno je, takođe, da je ubica imao jugoslovenski pasoš pod imenom Petar Keleman, izdat u Zagrebu tri meseca uoči ubistva, da je bio član Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije i da se za sam čin atentata, zajedno s ustašama, pripremao u Mađarskoj, u mestu Janka Pusta.

Državna tajna duga pola veka

Za ubistvo kralja Aleksandra optuženo je petoro terorista. Ustaške vođe Ante Pavelić i Eugen Dido Kvaternik blagovremeno su se sklonili u Italiju, pa im je suđeno u odsustvu, dok su ostali završili na višegodišnjim robijama. Doduše, samo do početka Drugog svetskog rata, kada su i oni pušteni na slobodu. Ipak, čini se da je mnogo zanimljivije ono što nije ni razmatrano na sudu.

Naime, francuske vlasti su od dokaza dostavile samo pištolj mauzer s dva metka i dve čaure, ali nijedan nije bio iz pištolja iz koga je pucano. Sem toga, utvrđeno je da je ministar Bartu ubijen iz francuskog službenog pištolja kalibra osam milimetara, dok mauzer ima manji kalibar. Teško da će ikada biti razjašnjeno ko je sve, zašto i na koga pucao, a još manje zašto je ovaj podatak, barem za francusku javnost, bila državna tajna sve do sedamdesetih godina prošlog veka.

Bilo je sumnjivo i zašto je neposredno posle atentata ubijen autor filma o poseti kralja, ali i zašto je s jedne fotografije izbrisan lik Bogoljuba Jevtića, ministra inostranih dela. Naime, na originalnoj fotografiji se jasno vidi kako trči prema automobilu dok je atentator još na papučici automobila, dok je na naknadnim kopijama iste fotografije izbrisan.

Na kraju, postavlja se i pitanje kakva bi bila sudbina kraljevine da je jugoslovenski suveren preživeo atentat. U mnoštvu pitanja ovo je, možda, i jedino na koje se zna odgovor?! Naime, ne bi se promenilo ništa! Kralj je u Francusku otputovao sa svega 49 kilograma, imao je rak jetre i metastaze po čitavom telu i svakako ne bi dočekao proleće.

Ovo je autoru ovih redova pomenuo Aleksandrov sin, princ Tomislav Karađorđević, potvrdio Dragomir Acović, predsednik Krunskog saveta, a to se navodi i u izveštaju s autopsije kraljevog tela, obavljene neposredno posle zločina.

Naravno da ovo ne oslobađa krivice počinioce, ali ni samog domaćina, francusku vladu, koja, uprkos saznanjima da na njenoj teritoriji borave ustaški teroristi i upozorenju britanskih i jugoslovenskih obaveštajnih službi da se sprema atentat, nije učinila ništa. Štaviše, oštro se suprotstavila mogućnosti da kralja, na njenoj teritoriji, obezbeđuje jugoslovenska policija, a glatko je odbijena i ponuda Forin ofisa da im u tome pomognu i Britanci. Praktično, gosta iz Jugoslavije prepustili su njegovoj sudbini, premda im je u tome, čudnim i nerazumnim ponašanjem, dobrim delom i sam pomogao.