LOV NA SRPSKE MUZIČARE U HRVATSKOJ NA BADNJI DAN: Jedan orkestar proteran zbog „Đurđevdana“, drugom zabranjen ulaz u zemlju na tri meseca

Badnji dan bi, po hrišćanskom učenju, trebalo da donese tišinu pred Rođenje, uzdržanje od buke, ali i praštanje. Umesto toga, u Osijeku je doneo policijski zapisnik, proterivanje i zabranu ulaska – petorici trubača iz Srbije, zatečenih kako sviraju po ulicama i ugostiteljskim objektima bez dozvola za rad i boravak. Formalno, prekršaj. Suštinski, poruka koja daleko nadilazi administrativni okvir.

Kada policijski zapisnik zameni poruku praznika

Policija je 24. decembra, na Badnji dan po gregorijanskom kalendaru, reagovala na dojavu o uličnim sviračima. Petorica muzičara, starosti od 20 do 57 godina, privedeni su kako bi se utvrdile okolnosti njihovog boravka. Utvrđeno je da su došli u Hrvatsku s namerom da sviraju i zarade novac, bez potrebnih dozvola za boravak i rad. Ishod je bio brz i neumoljiv: doneto je rešenje o proterivanju, izrečena zabrana ulaska u Hrvatsku na tri meseca i određen rok od sedam dana da napuste zemlju, piše portal HRT.

Na papiru, sve izgleda čisto. Ali papiri često služe da sakriju ono što se ne želi glasno reći.

„Đurđevdan“ nepoželjan i u pesmi

Jer ovo nije izolovan slučaj. Istog dana romski orkestar je proteran sa gradskog trga u Sinju, uz obrazloženje da pesma „Đurđevdan“ nije primerena Badnjem danu koji obeležava Rimokatolička crkva po gregorijanskom kalendaru. Gradonačelniku Sinja, Miri Bulju, zasmetala je pesma duboko ukorenjena u pravoslavnoj tradiciji, ali i u romskom muzičkom nasleđu. Pesma o prazniku, pesma o ljubavi – proglašena je nepoželjnom.

I tu se krug zatvara. Đurđevdan, kao pravoslavni praznik, nije politički slogan niti provokacija. On je liturgijski dan, vezan za Svetog Georgija, mučenika i pobednika nad strahom, koga i Rimokatolička crkva obeležava 23. aprila. Pesma o Đurđevdanu nije poziv na mržnju, niti poricanje tuđe vere. Ona je deo kolektivnog pamćenja naroda koji je vekovima učio da se raduje i onda kada mu je radost osporavana.

Dvostruki aršini i tišina pred očiglednim

U isto vreme, u Hrvatskoj nekažnjeno prolazi Marko Perković Tompson, koji javno uzvikuje ustaški poklič „Za dom spremni“. Tu nema zabrana, nema hitnih intervencija, nema brige za „neprimerenost“. Očigledno, problem nije u muzici, već u tome ko je peva i šta ona simbolizuje.

U pravoslavnom shvatanju, Badnji dan je poziv na smirenje, a ne na lov. A upravo taj izraz „lov na muzičare“ nameće se sam od sebe. Ne love se svi. Love se oni čija pesma podseća da postoji i drugačiji kalendar, drugačije pamćenje i drugačije ispovedanje hrišćanske vere.

Kada truba postane razlog za proterivanje, a pesma o svetitelju povod za zabranu, onda to više nije pitanje reda i zakona. To je pitanje straha od identiteta. A strah, kako uči pravoslavna vera, nikada ne dolazi od Boga.

U Apostolskoj palati predsednik Hrvatske uručio papi kopiju glagoljskog misala iz 1483. godine i uputio poziv Svetom Ocu da poseti Hrvatsku.

Od posta i nemrsa do lične pobožnosti – objašnjenje pravila koja važe za vernike i razloga zbog kojih Badnji dan nema status obavezne pokore.

Od Bunjevaca do Slovaka, običaji Badnjaka u Srbiji oslikavaju duhovnu pripremu, porodično zajedništvo i molitvu, a ponoćna misa ostaje trenutak koji okuplja vernike u svetlosti sveća i tišini iščekivanja.

Pred praznik Hristovog rođenja franjevac je ušao u karlovački zatvor, služio svetu misu i susreo dvanaestoricu ljudi koje naziva Isusovim malenima.