KOME ŽIVOT POSTAJE TEŠKO MUČENJE I KADA: Mudrost starca Pajsija koju vredi pročitati

Čovek je od postanja stvoren da živi u zajednici sa Bogom. Ta istina, zapisana ne samo na stranicama Svetog pisma već i u iskustvu Crkve, prati istoriju ljudskog roda kroz vekove.

Kada je ta veza živa, čovek prepoznaje svoje mesto u svetu, razume smisao stradanja i nosi životne teškoće s nadom. Kada se, međutim, ta veza prekine ili oslabi, u srcu nastaje nemir koji se ne može lako umiriti.

Udaljavanje od Boga ne dešava se uvek kroz otvoreno poricanje vere. Češće dolazi kroz zaborav molitve, ravnodušnost prema duhovnom životu, kroz naviku da se oslanjamo isključivo na sopstvene snage. Tada se svakodnevni problemi umnožavaju, a ono što je nekada bilo podnošljivo postaje teško breme.

Čovek oseća da nosi teret koji prevazilazi njegove mogućnosti i da mu nedostaje oslonac koji ne pripada ovom svetu.

Pravoslavno iskustvo svedoči da se u takvom stanju i radost i žalost izjednačavaju u težini. Radost je kratkotrajna, a tuga dugotrajna. Čovek može imati spoljašnji mir, ali unutrašnji nemir ostaje prisutan. Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.

Nasuprot tome, približavanje Bogu menja unutrašnji poredak čoveka. Ne menja se odmah tok života niti nestaju bolesti, nepravde i iskušenja, ali se menja srce koje ih prima. U molitvi, u poverenju u Božiju promisao i u prihvatanju krsta, čovek pronalazi snagu koja mu ranije nije bila poznata. Tada i bol dobija dublji smisao, a stradanje se ne doživljava kao besmisleno.

O tome su govorili mnogi sveti ljudi, a jednostavnim i jasnim rečima to je izrazio i starac Pajsije:

– Kada se čovek udalji od Boga, tada život postaje mučenje. A kada se približi Bogu, svaka muka se pretvara u radost.

Mitropolit Antonije Blum ostavio je za sobom riznicu beseda i svedočanstava koja nas podsećaju da se vera najdublje pokazuje onda kada smo spremni da damo i ono što nam je poslednje.

Otac Nektarije kaža da Bog sve vidi i sve zna.

Čovek može sakriti svoje postupke od drugih, može se predstaviti drugačijim nego što jeste, ali ne može sakriti misli, želje i dela pred Bogom.

Pravoslavna duhovna tradicija govori o potrebi svakodnevnog preispitivanja sebe, o priznavanju sopstvenih grešaka i o ličnoj odgovornosti za stanje duše.