Oduvek su ljudi pokušavali da odgonetnu tajnu mladosti i starosti. Filozofi su o tome razmišljali, pisci su o tome pisali, naučnici su tragali za eliksirom koji bi produžio život. Medicinari i kozmetolozi su osmišljavali čitave arsenale sredstava kako bi produžili mladost i lep izgled. Posebno su se žene sekirale zbog starosti — teško su podnosile spoznaju da njihova lepota vene, da se na licu pojavljuju bore, a da ruke postaju grube i naborane.
Ali, kako nas podseća protojerej Andrej Tkačov, mladost i starost nisu samo pitanje izgleda, već pre svega duhovnog sazrevanja i unutrašnjeg bogatstva čoveka.
„Portret Dorijana Greja“ i ogledalo duše
– Pisci su se u književnim delima više puta bavili ovom temom“, kaže otac Andrej. „Poznati roman Oskarda Vajlda „Portret Dorijana Greja“ govori o tome šta bi se desilo da čovek ne stari. Glavni junak se s godinama nije menjao. Pritom je vodio strašan život. Pio je, činio preljubu i ubijao ljude. Svi njegovi grehovi su se ogledali na portretu. I što se više srozavao Dorijan Grej, tim strašnija je postajala slika. U jednom trenutku on više nije mogao bez odvratnosti da gleda prikaz na slici.
Kroz ovu priču, otac Andrej nas podseća da je svaka bora na licu, svaka promena u telu — odraz ne samo vremena, već i života koji smo proživeli. Nije starost ta koja nas ruži, već greh koji nagriza dušu.
Dve slike starosti
U literaturi, ali i u životu, starost ima dva lica. Jedno je ispunjeno gorčinom, drugo mirom i mudrošću.
– Junaci u starijim godinama se u raznim delima odlikuju i crtama karaktera i pogledom na svet i specifičnim ponašanjem. Ima zlih, pohlepnih, surovih, štetnih i glupih likova. Jedni su postali zavisnici od novca i položaja, drugi ne mogu da se oproste od svoje imovine, treći se pridržavaju starog poretka i društvenih običaja – objašnjava otac Andrej.
Ali postoje i oni drugi, oni koji su kroz život postali sličniji svetlosti nego tami.
– Oni su mudri i spokojni. Ne zanimaju ih tuđi grehovi, ali su uvek spremni da priteknu u pomoć ljudima u nevolji. Takvi su bili starac Zosima u romanu Dostojevskog „Braća Karamazovi“ i tuđin Luka u drami Gorkog „Na dnu“.
Otac Andrej poručuje da takvi ljudi postoje i u stvarnom životu:
– Svi ljudi su različiti. Neki s godinama postaju samo još više ozlojeđeni i osvetoljubivi… A ima i onih koji su s vremenom postali blagi, mirni i dobri, jer su se životu naučili kroz veru.
Zamke ogorčenosti i licemerne pobožnosti
Otac Andrej otvoreno govori o onoj drugoj, tamnijoj strani starosti:
– Neki ljudi s godinama zavide komšijama, šire spletke, rugaju se rodbini i gomilaju u kući nepotrebnu starudiju. Njihova razonoda je povezana s pretresanjem tuđih grehova.
Posebno ističe licemernu pobožnost koja, kako kaže, često postaje maska iza koje se krije gordost:
– Bake dolaze na bogosluženja i nazivaju sebe hrišćankama, ali na ispovesti optužuju poznanike i rodbinu, dok svoje grehove ne vide.
Sveštenik Andrej Tkačov primećuje i da savremena starost često robuje medijima:
– Starije žene su toliko obuzete serijama i emisijama da više ne razlikuju gde je stvarnost, a gde su nameštene scene. Počinje da im se čini da su svi oko njih narkomani, devojke lakog morala i izdajnici.
Starost kao vreme za spasenje
Nasuprot svemu tome, otac Andrej ističe da je starost dragoceno vreme za duhovno pročišćenje i pripremu za večnost.
– Ima i drugih staraca. Oni svoj život povezuju s verom. Dobro je ako se čovek s religijom upoznao još u mladosti. U tom slučaju će u zrelim godinama njegovo iskustvo samo jačati. Pojaviće se slobodno vreme za molitvu i za čitanje pravoslavnih knjiga. Bake i dede mogu da odlaze na sve praznične službe. Mnoge strasti i poroci nestaju. Nema tako jakih sablazni kao u mladosti. Čovek upravo u starosti može da se pobrine za svoju dušu i da je pripremi za večni život – zaključuje protojerej Andrej Tkačov.
Mudrost koja dolazi s verom
Na kraju, ono što čovek zaista treba da nauči do starosti nije kako da zadrži mladalački izgled, već kako da sačuva dečju čistotu duše. Da ne ogorči srce, da ne dopusti da mu godine otmu blagost i zahvalnost.
Jer, kako bi rekao otac Andrej – starost nije kazna, već dar vremena da čovek, pre nego što zakorači u večnost, pogleda u svoje „unutrašnje ogledalo“ i vidi šta je zaista postalo od njega.
To je najveća lekcija života – da naučimo ne da se plašimo starenja, nego da sazrimo u radosti, veri i ljubavi.
Jedan je bio ribar, drugi učenjak; prvi je Hrista gledao očima, drugi Ga je spoznao tek posle Vaskrsenja – ali njihova imena i životi kriju duboku tajnu zajedništva koja menja svakog verujućeg, ističe protojerej Andrej Tkačev u svom autorskom tekstu koji prenosimo u celosti.
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
Direktorka Fondacije „Dom za slepe i gluve“ Elvira Parfenova priča kako su obična noć, strašan bol i neočekivan susret s nepoznatim pretvorili bolničku sobu u mesto gde su strah, patnja i vera isprepleli živote žena koje se do tada nisu ni poznavale.
To nije samo običaj, već trenutak molitve, zajedništva porodice i duhovne povezanosti sa svetiteljima koji nadahnjuju vernike kroz vekove.
POGLEDAJTE JOŠ:
ZAŠTO ŽENE U HRAMOVIMA NE SMEJU DA UĐU U OLTAR: Sveštenik otvoreno odgovara na pitanje koje često podiže prašinu među vernicima
SUTRA JE SLAVA I CRNO SLOVO U KALENDARU! Obeležavamo Svetog apostola Andreja Prvozvanog!
„SLEDE NOVE INVESTICIJE, DESETINE MILIONA ZA NIŠ“ – Vučić obišao četiri fabrike i uslužni centar za legalizaciju