KO KRADE BOGU VREME I UZALUD MU UZIMA IME U USTA: Sveti Ignjatije Brjančaninov kaže da ako ovo radite, jedan ste od njih

U pravoslavlju, molitva zauzima središnje mesto u duhovnom životu čoveka. Ona nije samo forma, spoljašnji čin ispovedanja vere ili ponavljanje reči – molitva je unutrašnje stanje, uzdizanje srca i uma ka Bogu, duboki izraz žive vere, nade i ljubavi.

Kroz molitvu, pravoslavni hrišćanin stupa u lični odnos sa Bogom, tražeći ne samo pomoć u teškoćama, već pre svega zajednicu, blizinu i osvećenje duše. Ona je sredstvo kroz koje se čovek sjedinjuje sa voljom Božijom, otkriva smisao postojanja i ulazi u tajnu večnog života još ovde na zemlji.

Molitva je u isto vreme i borba – borba sa sobom, sa svojim mislima, strastima i rasajanjem. Zato Sveti Oci često govore da je molitva „umetnost nad umetnostima“ i „nauka nad naukama“.

Ona zahteva trud, istrajnost, smirenje i, pre svega, pažnju. Bez unutrašnje sabranosti i trezvenosti, molitva lako sklizne u rutinu, mehaničko ponavljanje reči koje ne dotiču srce, ali ni Boga.

Na tu opasnost upozorava i Sveti Ignjatije Brjančaninov, jedan od najznačajnih duhovnika Ruske pravoslavne crkve, rečima koje su i danas, možda više nego ikada, istinite i važne:

„Duša molitve je pažnja. Kao što je telo bez duše mrtvo, tako je i molitva bez pažnje mrtva. Molitva koja se proiznosi bez pažnje, preokreće se u praznoslovlje, i onaj koji se tako moli ubraja se u one koji uzimaju uzalud ime Boga.“

Pravoslavlje uči da vernik treba da se osloni na molitvu i Božiju blagodat, a ne na svoje planove i pretpostavke.

Prava ljubav ne bira kome će biti upućena – ona ljubi i neprijatelja, jer vidi u svakom čoveku ikonu Božiju.

Put do mira vodi kroz smirenje, odricanje od sopstvene volje i prihvatanje Božje promisli, ma koliko ona delovala teško ili nerazumljivo.

Ovaj pojam označava naizmenično pevanje koje možda ne prepoznajete, a nosi duboku teološku poruku i stvara jedinstven liturgijski dijalog između hora, anđela i vernika.