KAKO SU SPLETKE I DVORSKE INTRIGE PREKINULE ROMANSU KNEZA MIHAILA! Svetica ili grešnica?

Iako nije bila krunisana decom, ljubav srpskog kneza i grofice Julije Hunjadi bila je jedna od onih koje se češće sreću u literaturi nego u stvarnosti. Sve se promenilo njihovim dolaskom u Srbiju.

 – Iako se ja večito rastajem s vama, misli moje ostaće s vama, a moja najtoplija molitva biće upućena bogu, da vaša dična Srbija procveta srećom i da se ispune želje koje je vaš rano preminuli knez Mihailo negovao u svojim grudima za blagodat vašu –

Ovo je sredinom juna 1868, vraćajući se sa sahrane kneza Mihaila, izjavila njegova supruga Julija Obrenović, rođena Hunjadi, jedna od najkontroverznijih vladarki na srpskom dvoru, ženi o kojoj i današnja istoriografija ima suprotstavljene stavove, od toga da je reč o običnoj preljubnici i grešnici, pa sve do toga da je prvenstveno bila žrtva ovdašnjih prilika, pre svega spletki i tračeva koje je podsticala Anka Konstantinović, sestra od strica kneza Mihaila i njena zaova. Izvesno je samo da joj je ovo bio jedan od poslednjih susreta s Beogradom, gradom koji je nikada nije prihvatio, ali i s voljenim knezom, s kojim je, barem na početku, ostvarila jednu od onih ljubavi koje se češće sreću u literaturi nego u stvarnosti.

Zaljubljena u svog princa

Julija je rođena u Beču 1831. i bila je sedam godina mlađa od Mihaila. Titulu grofice nasledila je od oca, mađarskog grofa Ferenca Hunjadija de Keteljija, oženjenog Slovakinjom Ilinkom Ziči, s kojom je, pored Julije, imao još tri sina. Iako se u porodičnoj istoriji često isticalo da porodica vodi poreklo od slavnog junaka Janjoša Hunjadija (među Srbima poznatijim kao Sibinjanin Janko), malo je verovatno da je to tačno, s obzirom na to da se loza srednjovekovnih Hunjadija davno ugasila.

Julija i Mihailo sreli su se na jednom od zimskih, dvorskih balova u Beču i među njima je odmah planula ljubav. O lepuškastoj devojci s uglađenim dvorskim manirima u tom trenutku nije znao gotovo ništa. Ništa više nije znao ni kada se s njom i venčao 1853. u ruskoj kapeli u Beču. Izvesno je samo da će u narednih nekoliko godina, sve do povratka u Srbiju, s njom provesti jedan od najlepših perioda života.

Foto: Wikipedia

Tada će mladi bračni par vreme provoditi između kneževog stana u Beču i imanja „Ivanka“ nadomak Bratislave, na samoj obali Dunava. Ostao je zapis da je prilikom prve posete imanju, za njen rođendan, knez poklonio Juliji svečanu srpsku narodnu nošnju od svile i kadife, koju je ona s oduševljenjem ponela. Hroničari su zabeležili da je tih dana intezivno učila i srpski kako bi dostojno, jednog dana, stupila kao kneginja na njeno tle.

Međutim, kada se to konačno ostvarilo (Julija je u Srbiju prvi put došla 1859), ljubav među supružnicima je već bila na ozbiljnom iskušenju.

Uprkos tome što su šest godina bili u braku, par nije imao poroda i kao da je upravo to podstaklo razne glasine o njenom navodnom raskalašnom životu na bečkom dvoru. Isprva šapatom, a potom i sve glasnije, pričalo se da je bila povremena ljubavnica i samog cara Franca Josifa, te da je i namerno gurnuta u kneževo naručje da bi se ojačao austrijski uticaj na srpski dvor.

Takođe, pominjali su se i finansijski problemi porodice Hunjadi koji su se, navodno, rešili tek kada su se orodili s knjazom Milošem, jednim od najbogatijih evropskih vladara, ali i to da Julija, zapravo, nikada nije ni prekidala svoju emotivnu vezu s austrijskim grofom Karlom Arenbergom. Od svega toga, izvesno je samo da je Julija iskreno i beskrajno bila zaljubljena u svog princa i da je jedva čekala da se presele u Srbiju da bi pobegla od groznih priča koje bi povremeno čula o sebi. Nažalost, nije ni slutila gde dolazi.

Foto: Istorijski zabavnik

Razdvojeni od stola i postelje

Kneginja je stigla u Beograd 4. jula 1859. i u njenu čast priređen je veliki doček. Uprkos tome što su turski topovi gruvali s Kalemegdana, što su zvonila zvona Saborne crkve i što se iskupila masa sveta, Julijine bajkovite predstave o Srbiji brzo su se raspršile. Umesto raskoši velegrada, dočekala ju je orijentalna kasaba, blatnjava i mračna. Knežev dvor, tek nešto veća kuća na periferiji grada, nije bila ni nalik bečkim vilama i letnjikovcima.

Ponajgore u svemu, njen voljeni suprug, prezauzet poslovima i velikim planovima za državu u nastajanju, bio je stalno odsutan. Umesto njegovih toplih, graorastih očiju, gledale su je nepoverljive i neprijateljske oči dvorjana, pre svih Anke Konstantinović, kneževe bliske rođake i nekadašnje ljubavnice, koja je za svog brata očigledno imala drugačije planove.

Foto: Wikipedia

Dolazeći u Srbiju, kneginja je želela da suprugu bude najveći oslonac i podrška. Došla je s brojnim planovima, između ostalog, i to da se bavi humanitarnim i dobrotvornim radom, pravima žena, da se bavi diplomatskim poslovima i svoju novu otadžbinu promoviše širom Evrope. Ništa od toga nije doprinelo njenoj popularnosti. Za većinu žitelja ostala je samo tuđinka na srpskom tronu, katolkinja koja je odbila pravoslavlje i nerotkinja. Većina ovih optužbi nesumnjivo je potpirivana iz Ankine kuhinje.

Tokom godina knez i kneginja su se sve češće razdvajali da bi se konačno 1865. poslednji put i sreli. Iako njihov brak zvanično nikada nije razveden, među njima je potpisan sporazum po kome se razdvajaju od postelje i stola. Knez više nikada nije video svoju veliku mladalačku ljubav. Ona njega jeste, mrtvog, tri godine kasnije.