Oče Georgije, čini se da je jedan od glavnih problema savremenih brakova to što ljudi prebrzo odlaze kod matičara. Mešaju ljubav i zaljubljenost, romantična osećanja sa željom da izgrade porodicu na hrišćanskim temeljima. Nekada se ljudi venčaju već dva meseca nakon upoznavanja, jedva da se i poznaju – i tada počinju problemi. Koliko bi vremena trebalo da prođe pre nego što se par venča?
— Da, potpuno ste u pravu. Ljudi zaista prebrzo osnivaju porodice. Poznajem nekoliko takvih porodica i, nažalost, ta žurba se ne završi uvek dobro. S druge strane, postoji i suprotan problem – ljudi se zabavljaju tri-četiri godine i opet se ne venčavaju. U stvarnosti, par bi trebalo da se zabavlja najmanje godinu dana, ne manje. Dobro je ako imaju neku zajedničku delatnost. Na primer, moja supruga i ja smo se upoznali dok smo hranili beskućnike na železničkoj stanici. Važno je videti kako se čovek ponaša u određenim životnim situacijama.
Gde bi ljudi trebalo da se upoznaju? S jedne strane, internet je danas mesto gde se najviše ljudi povezuje. S druge strane, internet je uvek svojevrsna kocka…
— Mislim da to zavisi od osobe. Bog sve uređuje onako kako je svakome na korist. Nije bitno gde ćete se upoznati. Naravno, trebalo bi da to bude na pristojnim mestima. Važno je kakav vam je cilj – da li zaista želite da izgradite porodicu, kakve su vam želje i očekivanja od budućeg supružnika i slično. Znam slučaj kada je moj prijatelj, sveštenik, upoznao svoju buduću suprugu online – sada su srećno u braku već pet godina. Ljudi se upoznaju na najrazličitije načine.
Psiholozi ističu da što pre pređete iz virtuelnog u stvarni život, pre ćete zaista spoznati kakva je osoba. Na internetu svi nosimo maske…
— Za mnoge ljude društvene mreže su, zapravo, spomenik sujeti. Pokušavamo da se predstavimo kao neko ko nismo. Neki objavljuju pobožne citate, pravoslavne sadržaje, pristojne fotografije, pišu lepe reči o sebi, ali u stvarnom životu ta ista osoba može da se ponaša potpuno drugačije ili nešto skriva. Zato ne treba slepo verovati onome što stoji na nečijem profilu. Što pre ostvarite susret uživo, pre ćete shvatiti ko je ta osoba zaista — i da li vredi nastaviti komunikaciju, a kamoli deliti život sa njom.
Za pravoslavne hrišćane, čini se da je najbolje upoznati budućeg supružnika u okviru parohijske zajednice. Ali šta ako on ili ona ne živi crkvenim životom? Kakvo je Vaše mišljenje o takvim brakovima?
— Sa mladima u našoj parohiji koji žele da osnuju porodicu razgovaramo o razlozima zbog kojih ne treba stupati u brak sa određenim osobama. Prvo i osnovno, to se odnosi na brak sa nekim ko nije pravoslavne vere. Naravno, poznajem slučajeve kada supružnici koji nisu pravoslavni poštuju Pravoslavlje — dozvoljavaju supruzi da praktikuje veru, krste decu, blagosiljaju dom. Međutim, postoje i suprotne situacije, kada se to ne dozvoljava. Teško je živeti i ići zajedno kroz život kada vam je vera različita, iako, naravno, postoje izuzeci.
Takođe, ne savetujem stupanje u brak sa osobom koja ima zavisnosti. Ako vidite da je neko alkoholičar, narkoman, zavisan od kocke, ili ima devijantno ponašanje i nedostatak samokontrole, verovatno je bolje ne graditi porodicu sa takvim čovekom.
Pored toga, ne preporučujem mojim parohijanima da stupaju u brak sa razvedenom osobom. Prema Pismu: „I ko se oženi puštenicom, čini preljubu“ (Matej 5, 32). Takva osoba može biti dobra, fina, čak i posvećena Crkvi, ali je već doživela brodolom. Nažalost, često vidim da drugi brakovi ne donose ništa dobro. Osoba obeća da će zaboraviti prošlost, ali u drugom braku ponavlja iste greške.
Koje osobine bi, prema Vašem mišljenju, trebalo da poseduje muškarac da bi bio poželjan suprug?
— Za ženu koja želi da se uda, naveo bih tri ključne osobine kod muškarca. Prvo: da vas voli i poštuje. Bez toga je nemoguće izgraditi stabilan brak. Nemam razloga da savetujem nekoga da stupi u brak sa čovekom koji vas ponižava pred drugima, ne voli vas ili to na bilo koji način pokazuje. Bez ljubavi nema smisla stupati u brak.
Druga važna stvar je želja da se imaju deca. Ako muškarac kaže da vas voli, ali nije spreman za decu, možda ih zapravo nikada nije ni želeo.
Treća i možda najvažnija tačka za ženu koja ulazi u brak jeste da muškarac ima volju i odgovornost da izdržava porodicu. Trebalo bi da vas zabrine ako vaš voljeni tvrdi da vas voli i da bi vam skinuo zvezde s neba, ali ima problem da zadrži bilo kakav posao, ne zna ko je ni čime želi da se bavi i generalno više voli da sedi i ništa ne radi nego da se trudi.
Muškarac može biti direktor fabrike, ali ako dođu teška vremena, spreman je da sedne za volan i vozi taksi samo da porodica ne ostane gladna. On je stub i oslonac svoje porodice — a posebno supruge. Ženi je potrebna zaštita, stabilnost i određena udobnost da bi mogla da cveta kao žena. Muškarac mora da ispuni te uloge.
Jedan od gorućih problema savremenog društva jeste infantilizam muškaraca i muškobanjastost žena. Premeštanje rodnih uloga često se završava razvodom.
— Ne uvek. Ponekad muškarac jednostavno pristane da živi tako — sa „rupom od štikle na čelu“. Valjda mu prija takav brak, ako ga prihvata.
Zbog čega bi to radio? Zbog lenjosti? Šta time želi da postigne?
— Muškarcu zapravo nije udobno u braku u kojem je žena vođa. Može da glumi; može mu biti prijatno u finansijskom ili fiziološkom smislu. Ima situacija kada žena zarađuje milione, poklanja mužu automobil za rođendan, a on ostaje kod kuće sa decom. Ali često se to završi tako što muškarac ode — tamo gde mu jasno daju do znanja da treba da postane muškarac.
Za ženu da postane muškarac — ili obrnuto — to je neprirodno. A sve što je neprirodno, protivno je Bogu. Kada žena prestane da se oslanja na muža, počinje da sama gradi svoju sigurnost i udobnost. Tada ona ne menja samo svoju duhovnu ulogu — menja se čak i fizički. Možda i dalje ima frizuru i manikir, ali postepeno počinje da liči na muškarca. Sigurno ste videli takve žene — stroge poslovne dame. Kada uđu u prostoriju, svi muškarci zaćute i pažljivo slušaju šta govore.
Može li se žena promeniti?
— Znate, uvek je to obostrano. Ako muškarac ima želju i hrabrosti da promeni situaciju — i žena to želi — onda u porodici može sve da se obnovi. Iz svake jame, svakog stresa, svake porodične krize može se izaći. Znam slučajeve kada je delovalo potpuno nemoguće spasiti brak, ali su ljudi pokušali, potrudili se — i danas su i dalje zajedno.
Dakle, ključna je međusobna želja?
— Ko je muškarac, u suštini? Pre svega, onaj koji je odgovoran, koji gradi. Za ženu, muškarac je vođa — ne samo neko ko ima ideju i želi da je sprovede, nego neko u koga drugi veruju i slede ga.
Da, žena može da se promeni. Video sam to — kada žena vidi da se muškarac zaista trudi, počinje da ga sluša i pomaže mu. Da, veoma je teško promeniti se posle deset, dvadeset ili trideset godina zajedničkog života — ali to je sasvim moguće. Znamo da je promena moguća za svakoga; pokajanje je moguće za svakoga. Ne postoje beznadežne situacije. Ako ti počneš da se menjaš, možda će se i druga osoba početi menjati.
Još jedan razlog zašto se ljudi često razvode — ili čak stupaju u brak — jeste telesna strana braka. Danas mnogi parovi počinju upravo onim što bi trebalo da dođe tek posle građanskog venčanja i Tajne braka. Neki kažu: „Ako sada ne probamo, kako ćemo znati da li nam to odgovara?“ Da li je to greh, kršenje sedme zapovesti? Kako prevazići takvu popustljivost? Da li je to uopšte moguće? Čednost više nije „u modi“.
— Problem je u tome što ljudi kažu: „Hajde da probam sa ovim, pa sa onim, pa sa desetim“, a posle toga ostanu u suzama i pitaju se zašto su nesrećni. Video sam takve slučajeve — žene dolaze u potpunoj zbunjenosti: „Zašto me ostavio? Bili smo zajedno pet godina, spavali smo, kuvala sam mu, peglala, sve je bilo super… a on je otišao kod druge.“ Ali zašto bi te oženio kada si mu sve dala i pre braka? Zašto bi se trudio?
Razumite ovo: muškarac nije neko ko će pokušavati da popravi nešto što mu već savršeno funkcioniše. Pokvarenost savremenog čoveka sprečava ga da jasno vidi da Bog nikada nije želeo da nas povredi.
Čednost u tridesetoj? Današnje društvo će vam se smejati. Ali normalno je stupiti u brak čedan. Kada u brak ulaziš posle mnogo prethodnih veza — to nije normalno iz pravoslavnog ugla. U stvari, to je smrtni greh. Sve to ostavlja trag u odnosu. Čovek sebe rasipa, daje deo svoje duše svakim novim telesnim zajedništvom. To je duboko negativno iskustvo koje će kasnije ometati život u braku.
Normalno je živeti sa jednom ženom. Normalno je živeti sa jednim muškarcem celog života. Stvar je u tome da — neće biti Biblije 2.0, braćo i sestre. Neće biti Zapovesti 2.0. Hristos je već sve rekao!
Kada je došlo do ove promene vrednosti? Čini mi se da su naši roditelji [u Sovjetskom Savezu] bili mnogo čedniji, iako su odrasli u ateističko vreme. Crkve su bile zatvorene, Reč Božija se nije mogla čuti na ekranima, niti na radiju. Zašto sada – kada imamo obilje duhovne literature i otvorene crkve – idemo u suprotnom pravcu? Šta se dogodilo?
— Ne bih rekao da se ta promena dogodila baš sada. Svaka epoha ima svoja pomeranja i skretanja. Ne možemo reći da smo samo sada svi grešni – greh je uvek bio prisutan. Čak i sada vidim parove koji zajedno provedu ceo život, koji se venčavaju u čednosti, koji odgajaju decu. Poznajem ljude koji posle posla volontiraju u bolnicama, odričući se porodičnog vremena da bi pomagali bolesnima. Drugi dostavljaju humanitarnu pomoć u ratnu zonu (SVO), rizikujući živote. Hvala Bogu, još uvek ima mnogo dobrih, samopožrtvovanih ljudi koji žive po Božijim zapovestima.
Svet nikada ne stoji u mestu – on se sve više udaljava od Boga. Ali ne bih rekao da sada živimo u najgorem vremenu, u onom opisanom u Otkrivenju. Spomenuli ste primer naših roditelja i baka i deka koji su živeli u sovjetskom periodu – ali i tada je bilo greha. Na primer, mnogi tada nisu smatrali abortus grehom, iako je on bio, jeste i uvek će biti greh.
Danas je doba komfora, kada ljudi traže lakoću i sreću – ali je ne pronalaze u braku, jer brak zahteva trud. Naši dedovi i bake, naši očevi i majke, bili su jednostavno bolje prilagođeni životu. Umeli su da nose svoj krst i nisu brak posmatrali kao šetnju po parku. Nekada su ljudi više radili i život je bio teži. Danas živimo u vremenu mekoće i udobnosti.
Oče Georgije, kada porodica doživi krizu, šta tada treba da učine? Da li da idu kod psihologa ili kod duhovnika? Ili da uopšte ne uključuju treću osobu?
— Prvo i osnovno, čovek mora da shvati Božiji plan za brak i da ga se drži. Važno je pronaći duhovnika – sveštenika – koji jasno i verno poučava i pomaže vam da stojite na čvrstom temelju Jevanđelja, koji pomaže da se očuva, a ne da se razruši. Naravno, u određenim fazama mogu nastupiti krize i iscrpljenost. Ali znam da moramo čvrsto držati zapovest koja kaže:
„Zato će čovek ostaviti oca svog i mater i prilepiće se ženi svojoj; i biće dvoje jedno telo. Tako da nisu više dvoje, nego jedno telo. Što, dakle, Bog sastavi, čovek da ne rastavlja“ (Matej 19, 5–7).
Ljudi često kažu da je brak svakodnevni trud – prvenstveno na sebi, a ne na „popravljanju“ supružnika. Ako u brak uđeš misleći da je to lagana šetnja, propasti ćeš. Ali ako uđeš spreman da učiš da praštaš i prihvataš drugoga, tada postoji šansa – zar ne?
— Brak jeste trud. Ali to je vrsta truda koja te osnažuje – to nije rad koji te treba baciti u očaj i ostaviti te bednim čovekom na kraju. Porodica daje snagu, oslonac, decu. To je nešto za šta se trudiš, a zauzvrat dobijaš duhovne blagoslove. Velika, snažna porodica dobra je u svakom pogledu. To je kao trening – posle kog shvatiš da su ti „mišići“ ojačali, postao si jači i izdržljiviji.
Porodični život sigurno nije šetnja po parku. Šetnja se brzo završi – posle medenog meseca ili prve godine braka, kada ljudi shvate da je potrebna i borba: znati kada ćutati, kada pomoći, kada razumeti drugu osobu. Savremeni čovek želi da uloži ovde i sada i odmah dobije 300 odsto profita. Upravo tako ljudi prilaze i braku. Ali to ne funkcioniše tako.
Po Vašem zapažanju, šta je najčešći uzrok raskida i razvoda?
— Najčešće nailazim na razvode bez pravog razloga – slučajeve kada ljudi kažu: „Jednostavno nismo bili kompatibilni.“ Ali u takvim situacijama potrebno je samo malo truda, malo rada na sebi i povratak porodici, umesto traženja izgovora da se iz nje pobegne.
Slika porodice u savremenom društvu mi deluje prilično sumorno. Da li se slažete?
— Naravno. Broj razvoda je ogroman, a rasprostranjeno je nerazumevanje da ne treba rušiti prvi brak pa ići u drugi, treći, pa i deseti. Nažalost, duh vremena diktira svoja pravila, a ljudi ih slede. Ali iz mog pastirskog iskustva, vidim porodice koje teže dobru i žele da ostanu zajedno ceo život. Znam snažne porodice u kojima se rađaju deca, u kojima se ljudi vole. Da, imaju problema, o tome razgovaramo. Dolaze mi na ispovest. Ali postoje i suprotni primeri, kada ljudi pokušavaju sve da unište, da se razdvoje, da odbace ono što ne razumeju. I njima moram reći isto. Nemam pravo da jednima kažem jedno, a drugima nešto drugo. Zakon Božiji je Zakon Božiji – za sve. Naravno, to mora biti rečeno blago, sa pastirskom saosećajnošću.
Da, procenat razvoda je previsok – osamdeset procenata. To je zastrašujuća brojka.
Ali ne treba kriviti epohu. Ako čovek poznaje Zakon Božiji, on može da živi hrišćanski u svakom vremenu i u svakom društvu. Ne smemo se opravdavati rečima: „Živimo u dvadeset prvom veku – to je preteško.“ Ponoviću opet: poznajem porodice koje žive čedno, hrišćanski, koje se trude.
Postoje, naravno, i oni koji se opravdavaju time da žive u teškim vremenima i da su okruženi takvim ljudima. Ali to je kao da kažete: „Niko više nema dece, strašno je, niko ne gradi porodice – svi su sami.“ A u mom okruženju je suprotno. Gotovo svi moji prijatelji imaju velike porodice. Da, ima parova bez dece, ali iz razloga koji nisu nedostatak želje.
Danas se svemu pristupa površno – brza hrana, brzi izlasci, brza telesna bliskost. To je problem savremenog čoveka – sve je plitko, brzo, bez odgovornosti. Šta nas uči brza hrana? Na brzinu se pretrpaš hranom koja ti uništava čulo ukusa, pa posle toga prestaneš da ceniš pravu, lepu kuhinju. Tako je i u odnosima – sve je brzo i dostupno, a posle toga čovek prestaje da ceni iskrena osećanja i pravu ljubav.
Ali ne treba sve slikati crnom bojom. Vidim ljude koji se trude da se promene, ljude koji žele da izgrade porodicu jednom za ceo život, koji žele decu. Na takve ljude treba da se ugledamo i od njih učimo.
Kada je došlo do ove promene vrednosti? Čini mi se da su naši roditelji bili mnogo čedniji, iako su odrasli u ateističkom vremenu. Crkve su bile zatvorene, Reč Božija se nije mogla čuti na ekranima niti na radiju. Zašto sada — kada imamo obilje duhovne literature i otvorene crkve — idemo u suprotnom pravcu? Šta se dogodilo?
— Ne bih rekao da se ta promena dogodila baš sada. Svaka epoha ima svoja pomeranja i skretanja. Ne možemo tvrditi da smo samo sada svi grešni — greh je oduvek bio prisutan. Čak i danas vidim parove koji zajedno provedu ceo život, koji se venčavaju u čednosti i odgajaju decu. Poznajem ljude koji posle posla volontiraju u bolnicama, odričući se porodičnog vremena da bi pomagali bolesnima. Drugi dostavljaju humanitarnu pomoć u ratnu zonu (SVO), rizikujući živote. Hvala Bogu, još uvek ima mnogo dobrih, samopožrtvovanih ljudi koji žive po Božijim zapovestima.
Svet nikada ne stoji u mestu — on se sve više udaljava od Boga. Ali ne bih rekao da sada živimo u najgorem vremenu, u onom opisanom u Otkrivenju. Spomenuli ste primer naših roditelja, baka i deka koji su živeli u sovjetskom periodu — ali i tada je bilo greha. Na primer, mnogi tada nisu smatrali abortus grehom, iako je on bio, jeste i uvek će biti greh.
Danas je doba komfora, kada ljudi traže lakoću i sreću — ali je ne pronalaze u braku, jer brak zahteva trud. Naši dedovi i bake, naši očevi i majke, bili su jednostavno bolje prilagođeni životu. Umeli su da nose svoj krst i nisu brak posmatrali kao šetnju po parku. Nekada su ljudi više radili i život je bio teži. Danas živimo u vremenu mekoće i udobnosti.
Oče Georgije, kada porodica doživi krizu, šta tada treba da učine? Da li da idu kod psihologa ili kod duhovnika? Ili da uopšte ne uključuju treću osobu?
— Prvo i osnovno, čovek mora da shvati Božiji plan za brak i da ga se drži. Važno je pronaći duhovnika — sveštenika — koji jasno i verno poučava i pomaže da stojite na čvrstom temelju Jevanđelja, koji pomaže da se brak očuva, a ne razruši. Naravno, u određenim fazama mogu nastupiti krize i iscrpljenost. Ali znam da moramo čvrsto držati zapovest koja kaže:
„Zato će čovek ostaviti oca svog i mater i prilepiće se ženi svojoj; i biće dvoje jedno telo. Tako da nisu više dvoje, nego jedno telo. Što, dakle, Bog sastavi, čovek da ne rastavlja“ (Matej 19, 5–7).
Ljudi često kažu da je brak svakodnevni trud — prvenstveno na sebi, a ne na „popravljanju“ supružnika. Ako u brak uđeš misleći da je to lagana šetnja, propasti ćeš. Ali ako uđeš spreman da učiš da praštaš i prihvataš drugoga, tada postoji šansa — zar ne?
— Brak jeste trud. Ali to je vrsta truda koja te osnažuje — nije rad koji te treba baciti u očaj i ostaviti te bednim čovekom na kraju. Porodica daje snagu, oslonac, decu. To je nešto za šta se trudiš, a zauzvrat dobijaš duhovne blagoslove. Velika, snažna porodica dobra je u svakom pogledu. To je kao trening — posle kog shvatiš da su ti „mišići“ ojačali, postao si jači i izdržljiviji.
Porodični život sigurno nije šetnja po parku. Šetnja se brzo završi — posle medenog meseca ili prve godine braka, kada ljudi shvate da je potrebna i borba: znati kada ćutati, kada pomoći, kada razumeti drugu osobu. Savremeni čovek želi da uloži ovde i sada i odmah dobije 300 odsto profita. Upravo tako ljudi prilaze i braku. Ali to ne funkcioniše tako.
Po Vašem zapažanju, šta je najčešći uzrok raskida i razvoda?
— Najčešće nailazim na razvode bez pravog razloga — slučajeve kada ljudi kažu: „Jednostavno nismo bili kompatibilni.“ Ali u takvim situacijama potrebno je samo malo truda, malo rada na sebi i povratak porodici, umesto traženja izgovora da se iz nje pobegne.
Slika porodice u savremenom društvu mi deluje prilično sumorno. Da li se slažete?
— Naravno. Broj razvoda je ogroman, a rasprostranjeno je nerazumevanje da ne treba rušiti prvi brak pa ići u drugi, treći, pa i deseti. Nažalost, duh vremena diktira svoja pravila, a ljudi ih slede. Ali iz mog pastirskog iskustva, vidim porodice koje teže dobru i žele da ostanu zajedno ceo život. Znam snažne porodice u kojima se rađaju deca, u kojima se ljudi vole. Da, imaju problema — o tome razgovaramo. Dolaze mi na ispovest. Ali postoje i suprotni primeri, kada ljudi pokušavaju sve da unište, da se razdvoje, da odbace ono što ne razumeju. I njima moram reći isto. Nemam pravo da jednima kažem jedno, a drugima nešto drugo. Zakon Božiji je Zakon Božiji — za sve. Naravno, to mora biti rečeno blago, sa pastirskom saosećajnošću.
Da, procenat razvoda je previsok — osamdeset procenata. To je zastrašujuća brojka.
Ali ne treba kriviti epohu. Ako čovek poznaje Zakon Božiji, može da živi hrišćanski u svakom vremenu i u svakom društvu. Ne smemo se opravdavati rečima: „Živimo u dvadeset prvom veku — to je preteško.“ Ponoviću opet: poznajem porodice koje žive čedno, hrišćanski, koje se trude.
Postoje, naravno, i oni koji se opravdavaju time da žive u teškim vremenima i da su okruženi takvim ljudima. Ali to je kao da kažete: „Niko više nema dece, strašno je, niko ne gradi porodice — svi su sami.“ A u mom okruženju je suprotno. Gotovo svi moji prijatelji imaju velike porodice. Da, ima parova bez dece, ali iz razloga koji nisu nedostatak želje.
Danas se svemu pristupa površno — brza hrana, brzi izlasci, brza telesna bliskost. To je problem savremenog čoveka — sve je plitko, brzo, bez odgovornosti. Šta nas uči brza hrana? Na brzinu se pretrpaš hranom koja ti uništava čulo ukusa, pa posle toga prestaneš da ceniš pravu, lepu kuhinju. Tako je i u odnosima — sve je brzo i dostupno, a posle toga čovek prestaje da ceni iskrena osećanja i pravu ljubav.
Ali ne treba sve slikati crnom bojom. Vidim ljude koji se trude da se promene, ljude koji žele da izgrade porodicu jednom za ceo život, koji žele decu. Na takve ljude treba da se ugledamo i od njih učimo.
Protojerej-stavrofor Dušan Kolundžić pojašnjava zbog čega su Apostolska pravila stroga u pogledu prošlosti žene kandidata za sveštenički čin.
Savremeno doba, upotreba aplikacija za upoznavanje, takozvane „instant veze“, prezasićenost površnim poznanstvima…
Jedan od najlepših tekstova Novog zaveta podseća da bez ljubavi nema istinske vere ni života.
Poučna priča iz „Gerontikona“ otkriva zašto je veliki podvižnik smatrao da mu je njegov skromni učenik dovoljan i kako ova drevna mudrost može promeniti naše odnose s bližnjima.
Kada se desi da niti povezanosti oslabe i jedna po jedna krenu da pucaju, štetu nije nemoguće popraviti, a savet sveštenika Aleksandara Praščevića može pomoći kao prvi korak u obnovi zajednice – braka.
Da li zajednički stavovi i religioznost garantuju trajnu ljubav? Sveštenik i psiholog Petar Kolomejcev, bez osude, odgovara na bolno pitanje vernika čiji se brak raspao uprkos veri, podsećajući da ni svetost ne isključuje trud, niti ljubav – žrtvu.
Muškarac mora da raste na intelektualnom nivou, u obrazovnom novou, u umetničkom novou, u svakom smislu da raste. Da dođe kući i kaže: „Znaš šta sam shvatio“? I da nauči svoju ženu, kaže otac Predrag.
Kako duhovna ravnoteža može promeniti život žene koja se suočava sa ljubavnim previranjima, verom i porodičnim problemima? Protiv nje je borba između prošlih grešaka i novih ljubavi, a otac Andrej daje oštar, ali duhovno smiren odgovor.
U Galičniku se svake godine oko Petrovdan odigrava jedinstvena pravoslavna svadba, sa drevnim ritualima, pesmama i jahanjem, kakvi se retko gde mogu videti.
U smrtonosnom napadu tokom nedeljne službe u baptističkom hramu u Leksingtonu ubijene su dve žene, dok je napadač, koji je ranije pucao na policajca i oteo vozilo, likvidiran na licu mesta – motiv još ostaje misterija, a arhiepiskop Amerike uputio je potresnu poruku utehe.
Istakao je da svi žitelji Banje Koviljače treba da se ponose što imaju ove svetitelje za uzore i što je ovaj divni hram posvećen Svetim apostolima.
Čovek se u svetlosti Božije istine suočava sa sopstvenom tamom – ne da bi pao u očajanje, već da bi, uz pomoć Božje milosti, ustao iz greha i krenuo putem spasenja.
Turski izvori Privinu Glavu pominju sredinom 16. veka i to pod imenom „Pribiglava“, a navedeno je i da je u pitanju bogat manastir sa vinogradima, njivama i velikim zemljišnim posedom.
Istakao je da svi žitelji Banje Koviljače treba da se ponose što imaju ove svetitelje za uzore i što je ovaj divni hram posvećen Svetim apostolima.
Slavni glumac i reditelj oduševio je javnost u Srbiji svojom pričom.
Siročad su pronašla napuštenu bebu pored kontejnera ispred sirotišta koje vode sestre. Beba je plakala, bila je prljava i prekrivena ujedom mrava.
Upozorio je da se ponovo dešava da se pastirske besede iz hramova moraju objašnjavati pred policijom i tužilaštvom, što, po njegovim rečima, uvodi klimu cenzure i autocenzure i duboko je suprotno Ustavu i demokratskom društvu.
Siročad su pronašla napuštenu bebu pored kontejnera ispred sirotišta koje vode sestre. Beba je plakala, bila je prljava i prekrivena ujedom mrava.
Ovo tradicionalno jelo iz srca zapadne Srbije, pripremljeno po starinskom receptu, krije miris ognjišta, utehu majčinih ruku i letnje uspomene koje greju dušu.
POGLEDAJTE JOŠ:
SOLARNE ELEKTRANE NA OBJEKTIMA NIS-A
SJAJNE VESTI! Povećava se minimalac u Srbiji na 500 evra, već kreću pregovori za novo povećanje!
Sladoledi više ne smeju imati ovaj sastojak, može da ostavi posledice po zdravlje: Novi PROPIS će sve promeniti!