KAKO NASTAJE STRES I KAKO SE LEČI: Otac Simeon razbija zablude o jednom od najvećih problemu savremenog čoveka

Velika nesreća u životu nije to što nam se dogodi nešto teško. Prava nesreća nastaje onda kada bilo šta što nam se dogodi – ne dočekamo na pravi način. Ako nešto prihvatimo kao ljudi Božiji, pod Božijom promisli, kao nešto što Bog zna, nadgleda i dopušta radi našeg dobra; ako to doživimo kroz duhovno znanje koje imamo, kao nešto što će nam doneti korist, tada nam to ne može nimalo nauditi – i tada se ne rađa stres.

Kada se čovek poveri Bogu, stres nestaje

Stres obično dolazi s godinama, kada čovek počne da shvata odgovornost koju ima za sebe i svoj život. Kada se čovek poveri Bogu – nema stresa. A to je moguće. Molim vas da to zapazimo: moguće je. Svaki čovek, ma kakve probleme i teškoće imao, može da se preda Bogu onako kako se dete prepušta svome ocu. Jer tada ga Bog uistinu preuzima. Zapravo – još više od toga! Bog mnogo brižnije pazi na svoga čoveka nego što roditelji paze na svoje dete. I mnogo dublji mir oseća onaj koji se potpuno preda Bogu, nego dete koje spokojno spava u naručju svojih roditelja, jer zna – Bog zna.

To, naravno, ne znači da čovek neće raditi. Radiće, razmišljaće, znojiće se i umarati. Ali nije rad ono što čoveka izjeda, nije trud ono što ga iscrpljuje. Čoveka izjeda i iscrpljuje stres – ono što naročito pogađa današnjeg čoveka.

Mir dolazi tek kada se čovek prepusti Božijoj promisli

Ono što Bog želi od nas jeste da Mu damo sebe. Ako ne damo sebe Bogu, nego sami upravljamo i gospodarimo svojim životom, naš duh neće naći mir – biće stalno uznemiren.

Treba da se prepustimo Bogu. On sve drži u svojim rukama. Ma koliko čovek pokušavao da predvidi, da sredi, da obezbedi stvari, uvek će se naći u nekom ćorsokaku. Bog je Taj koji sve drži i On sve uređuje. Ako se prepustiš Bogu, nikakav te stres ne izjeda – jer znaš da se neće dogoditi da Bog „ne uspe“.

Čak i onda kada sve ide potpuno naopako, kada izgleda da će svakog trenutka sve propasti – i tada si spokojan u Bogu. Jer za Boga ne postoji ni smrt, ni bezizlaz, ni kraj.

Unutrašnji mir – stanje onoga koji je pomiren sa sobom

Čovek može imati mir tek kada se izmiri sa sobom, kada može da živi sa samim sobom – da mu sopstveno društvo ne bude teret, da mu tišina ne bude neprijatelj. Tek tada može imati unutrašnji mir. Kada čoveka stalno progoni on sam, kada se plaši da ostane sam sa sobom, kako može imati mir i ne osećati stres?

To je veliki problem današnjeg čoveka: on ne može da izdrži da bude makar malo sam sa sobom. Zato beži od tišine, od sabranosti, od smirenog povlačenja.

Koreni stresa: neispunjena volja i samoljublje

U krajnjoj liniji, stres nastaje zato što se ne ostvaruje ono što mi hoćemo. U suprotnom – čovek se ne bi uznemirio. Znajte to: stres dolazi iz toga što se ne ispunjava volja našeg „ja“, ne zadovoljava naša samoljubljivost. Ponizni čovek – nikako ne može imati stres.

(Iz knjige oca Simeona Kragiopulosa: „Stres. Kako nastaje i kako se leči“, Ispovednički ženski isihazion „Rođenje Presvete Bogorodice“)

Nema ništa što u Bogu neće biti dobro, tvrdi otac Makarije.

Savremeni čovek očajnički traži mir u tehnikama savremenog sveta, ali pravi odgovor na unutrašnji nemir, tvrdi iguman manastira Podmaine, nalazi se u povratku ritmu Crkve – tamo gde srce konačno pronalazi istinski smisao i spasenje.

Bog svakome daje ono što mu je potrebno i što je za njega najbolje.

Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.