Ponekad, u tišini koja nastaje unutar naših misli, pojavljuje se potreba za rečima koje nas podsećaju na ono što je zaista važno. Takve reči, nosioci mudrosti i istine, često dolaze u oblicima koji nas pozivaju na dublje razumevanje, na promene koje proizilaze iz unutrašnje preobrazbe.
Pismo profesora dr Jorgosa Papazahosa, koje je obznanio 40 dana nakon što je Sveti Porfirije završio svoj ovozemaljski život, a koje ćemo u celosti preneti, predstavlja upravo jednu takvu priliku. Njegove reči nisu samo obične misli, već poziv na razmišljanje o tome kako živeti život u skladu sa duhovnim načelima, kako se povezati sa dubljim smislom postojanja i kako kroz ljubav i istinu oblikovati svoje svakodnevne izbore. Kroz ovu poruku, profesor pruža svetlost koja vodi ka unutrašnjem miru, podsećajući nas na snagu koju nosimo u sebi.
„Pišem ovo pismo iz potrebe da progovorim o starcu Porfiriju, koji je usnuo pre četrdeset dana. Proveo sam četrnaest godina uz njega, kao jedan od njegovih lekara, i doživeo sam toliko toga da ne smem to sakriti od svoje braće. Ispričaću nekoliko događaja koji starca predstavljaju i kao bolesnika i kao lekara. Oprostite mi lične detalje, jer bi uklanjanjem njih činjenice izgubile svoju suštinu.
Naravno, drugi su doživeli drugačije, duboke utiske u njegovoj blizini. I te uspomene ne smeju biti izgubljene, jer su to svedočanstva njegovog svetog života, dokaz prisustva Svetog Duha u našim životima i zalog za čitavu našu generaciju”, istakao je profesor Papazahos na početku, a potom nastavio detaljno da iznosi svoja sećanja:
„Bio je zaista bolestan, sa mnoštvom bolesti. Više sistema u njegovom telu trpelo je. Lično sam utvrdio: infarkt miokarda, hroničnu bubrežnu insuficijenciju, čir na dvanaestopalačnom crevu, sa ponovljenim gastrointestinalnim krvarenjem, operisanu kataraktu (sa gubitkom sočiva i slepilom), herpes zoster na licu, stafilokokni dermatitis na ruci, preponsku kilu (sa čestim uklještenjima), hronični bronhitis i adenom hipofize u lobanji.
Njegovo trpljenje je bilo nalik Jovovom. Kada je imao akutnu fazu herpesa, a cela desna strana njegovog lica (skalp, obraz, uvo i vilica) bila je otvorena rana, pitao sam ga koliko intenzivan bol oseća. Odgovorio mi je: „Kao da mi desni obraz gori u plamenu.“ I bio je potpuno miran. Nije pokazivao ni najmanji znak patnje, niti je ispuštao ijedan jauk.
Mnogo puta, dok sam bio u njegovoj keliji i razgovarali smo, dešavalo se da mu se uklješti preponska kila, što je uvek bilo bolno. Nikada nije tražio pomoć. Borio se da je sam namesti ispod svojih ćebadi. Niko nije progovarao, dok su se s njegovih usana, sa neponovljivom smirenošću, čuli tihi šapati: “Gospode Isuse Hriste, pomiluj nas”.
Neki su ga pogrešno shvatili kad su poljubili njegovu ruku koja je bila pokrivena gazom, misleći da se gnuša. To je bilo u vreme kada smo tu ruku prekrivali, jer je zbog stafilokoknog dermatitisa bila potpuno ulcerisana.
Međutim, razgovor koji smo jedne večeri vodili posle kardiološkog pregleda i rutinskog elektrokardiograma duboko me je potresao. Nikada nisam mogao da zamislim da neko može biti tako smiren u odnosu prema svojoj bolesti. Rekao mi je: “Ispovediću ti nešto, ali neka ostane tajna. Imam rak na hipofizi. Već osećam kako mi je jezik otečen i kako se teško pokreće u usnoj šupljini.”
Zatim mi je medicinski i tačno objasnio funkcionisanje endokrinih žlezda i dodao: “Treba da znaš da sam, dok sam bio mlad monah – imao sam možda 16 godina – na Svetoj gori osećao takvu sreću, naročito posle pričešća, da sam izlazio u šumu i sa suzama vikao: Slava Tebi, Gospode! Došao si ceo u mene, u mene grešnog. Ti, moj Hriste, koji si bio raspet i stradao za mene, koji si poneo moje grehe. A ja, šta ja činim za Tebe? Kakav bol trpim za Tebe? Gospode, pošalji mi rak! Hriste moj, podari mi rak, da i ja stradam s Tobom!”
Ovu molitvu sam stalno ponavljao, sve dok je nisam podelio sa svojim starcima. Oni su mi savetovali da je više ne ponavljam, jer iskušavam Boga. On zna šta će učiniti. Nikada više nisam izgovorio tu molitvu. Ali sada, moj Georgije, On mi je poslao ovu bolest! Razumeš li kakav je to blagodatni dar? Makar i kasno, trpeću zajedno s Njim.
Ostao sam nem. Prvi put u svojoj lekarskoj karijeri čuo sam rečenicu: “Slava Bogu, imam rak!” Zaboravio sam da se preda mnom ne nalazi običan čovek – to je bio starac Porfirije.
Međutim, nikada nije odbijao medicinsku pomoć mnogih lekara – svoje duhovne dece. Jednom sam ga pitao: “Zašto mnogi duhovni ljudi, naročito monasi, odbijaju medicinsku pomoć, verujući da će im direktno pomoći Presveta Bogorodica?” Odgovorio mi je: “To je egoizam – lukava misao – smatrati da će Bog učiniti izuzetan čudesni čin samo za tebe, za razliku od drugih. Bog i sada čini čuda, ali ti to ne treba da očekuješ za sebe. To je egoistički izuzetak. Osim toga, i preko lekara sam Bog deluje. „Gospod je dao lekare i lekove“, kaže Sveto Pismo.”
Prihvatao je samo klasičnu medicinu, čije je mnoge aspekte odlično poznavao. Sa svojim iskustvom stečenim tokom dugog službovanja u atinskoj poliklinici i sa svojim božanskim darom, imao je dublji uvid u bolest i često nas suočavao sa preciznim naučnim pitanjima.
Njegova specijalnost bila je „tele-dijagnostika”! Sa zadivljujućom preciznošću primećivao je promene u svom telu i kod drugih – često čak i kod svojih lekara.
On mi je jednom ispričao da je dijagnostikovao hipogonadizam kod jednog mladića samo pogledavši ga, kao i prelom pršljena kod jedne monahinje koja je bila u drugom gradu. Možda hiljade ljudi potvrđuju njegovu dijagnostičku sposobnost, koja je kasnije i naučno verifikovana.
Evo jednog primera njegove autodijagnoze. Primetio je promene na svom elektrokardiogramu – bez upotrebe kardiografa. Jedne večeri mi je uznemiren telefonirao: “Dođi, makar i kasno, i videćeš izmene na kardiogramu. Danas me boli više puta, i bol je anginozan.” Zaista sam utvrdio ishemijske promene (u odvodima V3-V6) i pitao ga pod kojim stresom je bio tog dana. Počeo je da plače i, prekidano, detaljno mi opisivao scene uličnih sukoba u Rumuniji.
Bio je to dan narodnog ustanka protiv Čaušeskua, a svojim “darom” je video pucnjave i smrt na trgovima, kao što su to kasnije objavile novine. Nastavio je da plače, a ja sam ga molio da zamoli Boga da mu nakratko oduzme tu ‘viziju’. Njegovo srce je bilo u opasnosti od napetosti, što je moglo dovesti do proširenja infarkta. I ja sam bio pod velikim utiskom, gledajući osetljivost “drugog” srca jednog svetitelja.
Sakrio sam lice iza kardiograma razmišljajući: Geronde, kakvu važnost za tebe imaju nitratni lekovi protiv angine koje se spremam da ti dam? Ti nisi od ovoga sveta. Tvoje srce kuca u Oropu, ali živi u Rumuniji. Na elektrokardiogramu srce izgleda ishemijski “spušteno”, ali u stvarnosti je u velikom ushođenju ka nebu. Otišao sam kasno, sa strahom da sam video deo svetlosti jednog svetitelja.
Iako sam u njegovu keliju išao kao dijagnostičar i lekar, mnogo puta je on dijagnostikovao mene. Navešću dva primera: Bio sam operisan od profesora Vasilija Golematisa (dve preponske kile istovremeno) i, dok sam bio u fazi oporavka, otišli smo sa suprugom u Oropo.
Ne znam da li je od prijatelja čuo da sam operisan, ali čim smo ušli, pažljivo me je dugo gledao u stomak i rekao: “Vidim da je sa desne strane operacija dobro urađena, ali sa leve je majstorski; zašto se toliko potrudio tamo?” Moja supruga mi je dala znak: “Šta to Gerasima kaže?” Nisam joj rekao, niti ikome, da je hirurg sa leve strane primenio Saudaisovu metodu zbog veličine kile. Geronda je to “video”.
U decembru 1990. ležao sam u krevetu zbog ponovnog gastrointestinalnog krvarenja. U trenutku kad sam razmišljao da li da se operišem ili ne, zazvonio je telefon. Prenosim doslovno reči Starca: “Ovih dana te često posećujem svojim darom, koji mi je Bog dao, i delim isceliteljsku energiju. Nikada nisam bio u tvojoj kući toliko puta u tako kratkom vremenu.
Nešto mi govori da sada ne treba da se operišeš, već da promeniš način života i da se opustiš. Ostavi operaciju za kasnije. Šta ja sad radim, pa ja sam lekar lekaru! (smeh). Odmaraj se više, jer te ljudi vole. Uzeo si mi slavu! (smeh).” Možete zamisliti kako sam se osećao pored njegove zaštitničke prisutnosti!
Evo jednog primera njegove autodijagnoze. Primetio je promene na svom elektrokardiogramu – bez upotrebe kardiografa. Jedne večeri mi je uznemiren telefonirao: “Dođi, makar i kasno, i videćeš izmene na kardiogramu. Danas me boli više puta, i bol je anginozan”. Zaista sam utvrdio ishemijske promene (u odvodima V3-V6) i pitao ga pod kojim stresom je bio tog dana. Počeo je da plače i, prekidano, detaljno mi opisivao scene uličnih sukoba u Rumuniji.
Bio je to dan narodnog ustanka protiv Čaušeskua, a svojim “darom” je video pucnjave i smrt na trgovima, kao što su to kasnije objavile novine. Nastavio je da plače, a ja sam ga molio da zamoli Boga da mu nakratko oduzme tu viziju.
Njegovo srce je bilo u opasnosti od napetosti, što je moglo dovesti do proširenja infarkta. I ja sam bio pod velikim utiskom, gledajući osetljivost ‘drugog’ srca jednog svetitelja. Sakrio sam lice iza kardiograma razmišljajući: “Geronde, kakvu važnost za tebe imaju nitratni lekovi protiv angine koje se spremam da ti dam? Ti nisi od ovoga sveta. Tvoje srce kuca u Oropu, ali živi u Rumuniji.“ Na elektrokardiogramu srce izgleda ishemijski spušteno, ali u stvarnosti je u velikom ushođenju ka nebu. Otišao sam kasno, sa strahom da sam video deo svetlosti jednog svetitelja.
Iako sam u njegovu keliju išao kao dijagnostičar i lekar, mnogo puta je on dijagnostikovao mene. Navešću dva primera: Bio sam operisan od profesora Vasilija Golematisa (dve preponske kile istovremeno) i, dok sam bio u fazi oporavka, otišli smo sa suprugom u Oropo.
Ne znam da li je od prijatelja čuo da sam operisan, ali čim smo ušli, pažljivo me je dugo gledao u stomak i rekao: “Vidim da je sa desne strane operacija dobro urađena, ali sa leve je majstorski; zašto se toliko potrudio tamo?” Moja supruga mi je dala znak: “Šta to Gerasima kaže?” Nisam joj rekao, niti ikome, da je hirurg sa leve strane primenio Saudaisovu metodu zbog veličine kile. Geronda je to “video”.
U decembru 1990. ležao sam u krevetu zbog ponovnog gastrointestinalnog krvarenja. U trenutku kad sam razmišljao da li da se operišem ili ne, zazvonio je telefon. Prenosim doslovno reči Starca: “Ovih dana te često posećujem svojim ‘darom’, koji mi je Bog dao, i delim isceliteljsku energiju. Nikada nisam bio u tvojoj kući toliko puta u tako kratkom vremenu.
Nešto mi govori da sada ne treba da se operišeš, već da promeniš način života i da se opustiš. Ostavi operaciju za kasnije. Šta ja sad radim, pa ja sam lekar lekaru! (smeh). Odmaraj se više, jer te ljudi vole. Uzeo si mi slavu! (smeh).” Možete zamisliti kako sam se osećao pod njegovom zaštitničkom prisutnošću!“
Jednog drugog dana bio sam tužan, misleći da su prošle većine mojih godina u neplodnosti, u sitnicama svakodnevnog života. Starac me je pozvao i podigao sa samo nekoliko svojih reči: “Jesi li ikada čuo, doktore, za izraz neće okusiti smrti? Ako želimo, možemo da izbegnemo smrt. Samo treba da volimo Hrista. I ti, dragi kardiologu, sa svojom svesnošću.”.
Od uspešnog sportiste i porodičnog čoveka koji je prevazišao teške životne izazove, do monaha koji bogosluži i poje na aramejskom, a kroz duhovnu muziku nadahnjuje i donosi utehu vernicima širom sveta.
Granata ispaljena sa ciljem da uništi ovo sveto mesto, prošla kroz ogradu i ušla u crkvu, ali nikada nije eksplodirala – analiza posle rata pokazala je da je bila potpuno ispravna.
Sedam godina lekari su pratili rupicu na srcu male Natalije, upozoravajući na moguće posledice. Međutim, posle treće posete manastiru Tumane, dogodilo se nešto što su svi smatrali nemogućim, a Mirjana Krstić iz Kačareva svedoči o snazi veri koja je promenila sudbinu njene ćerke.
Posle rata, postao je podvižnik na Svetoj gori, gde je pisao duhovne tekstove, a beli golubovi su mu dolazili dok je radio. Za sebe je govorio da je poslednji potomak loze Nemanjić.
Patrijarh moskovski i cele Rusije ukazao je na izazove sa Zapada, istakao važnost očuvanja duhovnog mira i pozvao na zajedničku borbu protiv društvenih problema poput alkoholizma.
Svetinje čuvaju vekovne recepte i savete koji jednostavne sastojke pretvaraju u prava remek-dela ukusa. Uz posvećenost, strpljenje i ljubav, svako jelo postaje priča o harmoniji prirode i vere.
U ovom Jevanđelju po Luki govori se o nečistom duhu koji napušta telo čoveka, a potom se u isto vraća sa sedam duhova gorih od sebe.
Sveti Teofan naglašava da „sabirati sa Gospodom“ znači truditi se i raditi sa verom u Njega, po Njegovim zapovestima, uz Njegovu blagodati. To znači živeti u skladu sa duhovnim zakonima, i imati Boga kao vodiča u svakodnevnom životu. „Sabirati sa Gospodom“ podrazumeva da naše delanje bude usmereno ka dobru i istini, koja jedino dolazi od Gospoda. Bez Njegove pomoći, sve naše napore, ma koliko bili vredni, mogu biti uzaludni. U svetu postoje dve oblasti: dobra i zla, istine i laži. Samo dobro i istina, koja su darovi od Gospoda, predstavljaju pravu, trajnu i dragocenu imovinu.
Sveštenik StevanJovanović je rekao da je post, pre svega, vežbanje u uzdržanju navodeći da su danas ta vežba i askeza potrebnije više nego ikada.
Film „Božiji čovek“, posvećen životu i delu Svetog Nektarija, biće dostupan na Netfliksu. Ovo ostvarenje je postalo međunarodni filmski fenomen, osvojivši nagrade na mnogobrojnim filmskim festivalima.
Crkva je odlučila da instalira avatar sa veštačkom inteligencijom, pri čemu je nakon diskusije izabrana figura Isusa kao najbolje rešenje.
U svetinji nadomak Mionice, „najluđa noć“ postaje prilika za duhovnu obnovu i liturgijsko slavlje, daleko od greha i svetovnih iskušenja, kroz molitvu, pričešće i smirenje, dok svet izdiše pod teretom „greha, bluda i Sodome“.
Svetinja u Izvoru, jedinstven po tome što brine o osobama sa smetnjama u razvoju, pod zaštitom je Republike Srbije kao spomenik kulture.
Mitropolit zaporoški i melitopoljski osvetljava planove ukrajinskih vlasti koji vode ka uništenju Ukrajinske pravoslavne crkve i njenom spajanju sa Ukrajinskom grkokatoličkom crkvom, dok istovremeno otkriva širu strategiju koju predvode Papa Franja i carigradski patrijarh Vartolomej.
Iguman Georgije govori o svakodnevnim situacijama, upoređujući svađu sa neprirodnim stanjem koje ostavlja gorak ukus i stres, dok razgovor s prijateljima izaziva plemenita osećanja i prolazi u prijatnoj atmosferi. On naglašava da je prirodno dobro, dok je zlo suprotno prirodi čoveka, što pojašnjava kroz razliku osećanja.
POGLEDAJTE JOŠ:
DANAS SLAVIMO JEDAN OD NAJSVETIJIH HRIŠĆANSKIH PRAZNIKA – BOGOJAVLJENJE: Sveta tajna Trojice otkrivena u vodi života
KOSOVA SU SE ODREKLI, SAD BI DA NAM OTMU VOJVODINU! Predsednik jasan: Oni ne žele samo da sruše Vučića, već žele urušavanje Srbije
SA NJIM NEMA KOMPROMISA, MRZI SRBE IZ DNA DUŠE! Kurti neometano sprovodi svoj teror dok međunarodna zajednica ćuti – SRBIJA NEĆE NASESTI