KAKO IZGLEDA HRISTOS POSLE VASKRSENJA? Vladike Nikolaja o Isusovoj sili, stradanju i slavi koja nadilazi vreme i smrt

Jovan Bogovidac ugleda Hrista posle vaskrsenja u nepojmljivoj svetlosti i sili: lice Mu je sijalo kao sunce, kosa Mu bejaše bela kao sneg, a oči gorele kao plamen ognjeni. U tom prizoru razotkriva se tajna Njegove nadvremene večnosti – istovremeno mladost i starost, nemoć na krstu i svemoć u slavi, stradalnik i pobednik. Vladika Nikolaj Velimirović nas kroz besedu za subotu 6. sedmice velikog posta vodi u susret Hristu čije veličanstvo nadmašuje sve ljudske pojmove, pozivajući vernika na divljenje, kajanje i molitvu.

Beseda o veličanstvu Hrista Pobedioca

A glava njegova i kosa bijaše bijela kao bijela vuna, kao snijeg; i oči njegove kao plamen ognjeni. (Otkr. 1, 14)

Takvoga vide Isusa posle vaskrsa i pobede Jovan Bogovidac. Vide Ga kao sina čovečjeg, obučena u dugačku haljinu, opasana zlatnim pojasom, sa sedam zvezda u desnoj ruci, a lice Mu bijaše kao što sunce sija u sili svojoj.

U takvoj se sili i slavi javio Onaj, koji je na krstu bio nezračan, i koji se svima mimoprolaznicima činio kao najnemoćniji od sinova ljudskih.

No zašto Mu kosa bejaše bela kao vuna i kao sneg? Ne beše li Gospod, kad Ga ubiše, jedva 34 godine star? Otkuda Njemu bela kosa? Ne označava li bela kosa starost? Vaistinu, bela kosa označava kod smrtnog čoveka starost, no kod Hrista u slavi ona označava više nego starost – ona označava večnost. Večno mlada starost! Starost je prošlost, mladost je budućnost. Nije li On i jedno i drugo u isto vreme? I više nego sva vremena prošlosti i sva vremena budućnosti – nadvremena večnost.

I zašto Mu oči behu kao plamen ognjeni? To je Svevideći, zato. Od sunca se štošta može sakriti, ali od Njegovog pogleda ne može se sakriti ništa od svega onoga što je na nebu i na zemlji i pod zemljom. On prozire sva vlakna svih tkanja u prirodi: On prozire sve atome u kamenu, sve kaplje vodene u moru, sve čestice vazduha, sve pomisli i sve želje svih stvorenih duša.

To je Onaj isti, i niko drugi, koji je iz sastradalne ljubavi prema rodu čovečijem sišao na zemlju, obukao se u smrtno i stradalno telo, porugan i popljuvan bio od grešnih ljudi. To je Onaj isti, koji je nezračan visio na krstu među razbojnicima, i kao mrtvac sahranjen bio od Josifa i Nikodima.

O braćo, kako je strašno pomisliti, kako je velikog i veličanstvenog posetioca imala zemlja! A još strašnije – na koga su bezumni ljudi digli ruku!

Gospode veličanstveni, oprosti nam grehe naše, i seti se i nas u sili i slavi Svojoj. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

U besedi za četvrtak 3. sedmice Velikog posta Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća na Hristovu silu koja ne samo što pobedjuje smrt, nego otvara put svakome ko veruje.

U besedi za subotu 5. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da se istorija ponavlja kada se zaborave upozorenja.

Kroz lik Mojsija i tajnu Hristovog stradanja razotkriva se izbor koji razdvaja prolazno od večnog.

U besedi za četvrtak 6. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako krotost, blagočešće i vera opstaju usred tame i nasilja, i poziva vernike da postanu učesnici pobede Hrista nad svim silama zla.