KADA NAS JE I ZAŠTO NJEGOŠ PROKLEO: Slavni pesnik i vladika ostavio nam je AMANET koji još nije ispunjen

Jedan od najvećih srpskih pesnika i filozofa vladika Petar Petrović Njegoš imao je samo 32 godine kada je naredio da se na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, podigne kapela posvećena njegovom stricu Svetom Petru Cetinjskom. Zamišljena kao skromna bogomolja, za Njegoša je imala i poseban značaj. Naime, poželeo je da se baš tu, kada za to dođe vreme, polože i njegovi posmrtni ostaci.

Teško je pretpostaviti da li je slutio da će se taj trenutak dogoditi samo šest godina kasnije, ali kao da je predvideo i nešto sasvim drugo: da će jedna obična, naizgled lako ostvariva želja, teško biti ostvarena. I čini se da je bio u pravu jer se pretvorila u agoniju koja traje do današnjih dana, duže od 170 godina.

Svima je smetala

Slavni pesnik umro je 31. oktobra 1851, ali zbog vremenskih uslova pogrebna povorka nije mogla odmah da se uputi ka Lovćenu. Zbog onih meteoroloških, ali i političkih. Naime, te godine zima je zahukala znatno ranije na pobrđu iznad Cetinja, mećave su bile svakodnevne, pa je odlučeno da se kovčeg s telom vladike privremeno položi u Cetinjski manastir, kraj moštiju njegovog strica Svetog Petra Cetinjskog.

Ništa pogodnije nisu bile ni političke prilike. Turska soldateska i dalje je bila ozbiljna pretnja, te su se mnogi plašili da bi Osmanlije mogle da se domognu planine i oskrnave posmrtne ostatke crnogorskog poglavara. Opasnost je otklonjena tek četiri godine kasnije 1855, čime je prvi put ispunjena i njegova poslednja želja. Nažalost, ne i zauvek.

Gotovo šest decenija kapelica na vrhu Lovćena bila je svetionik za Srbe i Crnogorce, ali i trn u oku njihovih neprijatelja. Znajući koliku važnost ovdašnji žitelji pridaju svetinji, Austrougari su je tokom Prvog svetskog rata žestoko bombardovali. Međutim, tek nakon Mojkovačke bitke i okupacije 1916. uspeli su ozbiljnije da je oštete i da pritom oskrnave i sam grob.

Po naredbi austrougarskih okupacionih vlasti, kosti su prikupljene i vraćene u Cetinjski manastir, tamo gde su bile položene i prvi put. Koliko su okupatori bili ushićeni osvajanjem Lovćena pokazuje i to da je general Herman Keveš dobio srebrnu medalju s natpisom „osvajač Lovćena“, dok će dvojica austrijskih generala svojim titulama dodati i „fon Lovćen“ i „fon Lovćenberg“.

Krajnja namera Austrougara bila je da se na vrhu ove planine podigne ogroman spomenik caru Francu Jozefu u znak „ćesarove pobede“ i austrougarske nadmoći. Na njihovu žalost, ratna sreća se okrenula, nadmoć se istopila, pa su osvajači, suočeni s izvesnom propašću, „dozvolili“ Crnogorskoj mitropoliji da može obnoviti kapelicu na Jezerskom vrhu.

Tadašnji mitropolit Gavrilo tako nešto od neprijatelja nije tražio, pa je samim tim i odbio ponudu. Međutim, uskoro je došlo do oslobođenja, pa se pitanje Njegoševog groba iznova našlo na dnevnom redu Arhijerejskog sabora.

Presudili joj tek komunisti

Nakon pobede u Prvom svetskom ratu, Crna Gora se našla u novoj državnoj zajednici s kraljem Aleksandrom Karađorđevićem na čelu. Upravo po njegovom nalogu kapelica je obnovljena, pa je sve bilo spremno da Njegoš po drugi put, na Malu Gospojinu (21. septembra) 1925. krene ka svom večnom odredištu. Samo što je i ovoga puta „večnost“ trajala prekratko.

Crkvica je bila na meti okupatora i tokom Drugog svetskog rata. Italijani su često bombardovali Lovćen, pri čemu je oštećena i sama kapelica. Ipak, kraj joj je došao tek nakon oslobođenja 1952, kada su nove komunističke vlasti odlučile da je razore do temelja, a na njenom mestu postave grandiozni mauzolej po zamisli hrvatskog vajara Ivana Meštrovića.

Uprkos tome što su se ovakvoj odluci svi suprotstavili, od patrijaršije i mitropolije do izuzetno velikog broja intelektualaca koji su ovaj potez nazvali i skandaloznim i sramotnim, Njegoševoj zavetnoj crkvi je bilo presuđeno. Doduše, presuda je izvršena tek dvadesetak godina kasnije.

Usled protivljenja mnogobrojnih intelektualaca i same Crkve, smrti vajara Meštrovića, a ponajviše zbog besparice, konačna dozvola o podizanju mauzoleja doneta je tek 1968. U međuvremenu, mnogi su pokušavali da naprave kompromis, zalagali su se da kapelica opstane na Lovćenu, a da se mauzolej podigne u samom Cetinju, ali uzalud. Kao da je rušenje Njegoševe zavetne crkve za nove vlastodršce bio isključiv, krucijalni cilj.

Kapela je do temelja srušena 1972. uz obećanje da će biti podignuta „negde drugde“. To „drugde“ su bila Ivanova korita, gde se i danas mogu videti njeni kameni ostaci. Ostalo je zabeleženo da je jedan od radnika musliman Iso Mahmutović iz Bijelog Polja odbio da ruši pravoslavnu svetinju i napustio je „gradilište“, ali je „zadovoljstvo“ da prvi udari krampom po zidu kapele pripalo jednom Albancu iz Đakovice. Za to vreme Njegoševi posmrtni ostaci su dve godine čekali na Cetinju ne bi li se iznova vratili na vrh Lovćena, ali ne tamo gde je slavni vladika želeo i svojim amanetom zapovedio.

– To je moja potonja želja, koju u vas ištem da je ispunite, i ako mi ne zadate božju vjeru da ćete tako učinjet, kako i ja hoću, onda ću ve ostaviti pred prokletstvom, a moj posljednji čas biće mi najžalostniji i u moju žalost stavljam vami na dušu – zapisao je Petar Petrović Njegoš u svojoj oporuci.

BONUS VIDEO: