“KAD SAM ĆUTAO – NIKAD SE NISAM POKAJAO, A KAD GOD SAM GOVORIO – UVEK SAM SE KAJAO”: Odjek poruke vladike Jovana iz kragujevačkog hrama Svetog Save

U savremenom svetu, kada sve želimo “odmah” i kada strpljenje deluje kao zastarela vrlina, reči mitropolita šumadijskog Jovana, izgovorene u hramu Svetog Save u kragujevačkom naselju Aerodrom, zazvučale su poput tihog, ali odlučnog poziva na povratak istinskim hrišćanskim vrednostima.

Na liturgiji služenoj povodom praznika Svetih mučenika Sergija i Vakha, vladika je vernima uputio besedu koja je istovremeno i uteha i opomena: “spasenje dolazi kroz trpljenje, a snaga kroz smirenje.”

– Odeljak iz današnjeg Jevanđelja koji smo sada čuli toliko nas hrabri, toliko nas teši… A na kraju današnjeg Jevanđelja Gospod kaže: “Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje” – rekao je mitropolit, podsećajući da nas Hristos i danas opominje da pazimo na sebe, jer ko pazi na sebe, paziće i na druge.

Trpljenje kao mera vere

Vladika Jovan Jovan je istakao da današnji čovek živi u vremenu brzine i nestrpljenja – vremenu u kojem su zaboravljene reči narodne mudrosti: “Ko čeka, taj i dočeka” i “Strpljen – spašen”.

– Kao da možemo da se spasemo u jednom trenutku, ako nismo spremni – rekao je vladika, dodajući da je trpljenje zapravo “srce hrišćanskog života.”

– Trpljenje je spasenje. Onaj koji ne ume da otrpi, nikada neće biti smiren. Uvek će naći načina da osuđuje druge, da kleveće. A duša, kažu sveti oci, živi u trpljenju – dom duše je trpljenje, a njena hrana je smirenje.

U tim rečima, vladika Jovan ne vidi trpljenje kao pasivnost, već kao “aktivno svedočenje vere” – sposobnost da se u nevolji sačuva mir, u iskušenju dostojanstvo, a u patnji vera.

Snaga smirenja i tišina reči

Poseban deo besede posvetio je opomeni da se ne uzvraća zlom i da se reč ne koristi kao oružje, nego kao blagoslov.

– Kad sam god ćutao, nikad se nisam pokajao. A kad sam god govorio, uvek sam se pokajao – citirao je vladika reči svetog Antonija, dodajući:

– Čovek je gospodar svoje reči dok je ne izgovori. Kad je izgovori, ona više ne pripada njemu.

Ta poruka, jednostavna a duboka, postala je oslonac za razumevanje “pravog smirenja”: onaj koji ume da ćuti, ume i da sačuva mir – svoj i tuđi.

Ako je Bog sa nama – ko će protiv nas

Mitropolit je podsetio vernike da Gospod nikada ne ostavlja one koji su verni Njemu.

– Ni dlaka sa glave čoveku neće pasti bez znanja Božijeg. Ako nas gone zbog imena Božijeg, blago nama, jer ćemo nagradu primiti od Boga – rekao je, dodajući da nas iskušenja ne smeju udaljiti od vere, već približiti Hristu.

U njegovim rečima odzvanja staro jevanđelsko ohrabrenje: “vernik ne gubi kada trpi, već kada prestane da veruje”.

Vladika je verne podsetio da su molitva, vera, nada i ljubav temelj hrišćanskog života:

– Bez molitve ne bismo smeli ni da dišemo. Molitva je sila. Molitva je snaga. I zato, molimo se, ispovedajmo se, kajmo se, menjajmo se, preobražavajmo se – to je ono što je najvažnije.

Te reči zaokružile su besedu, pretvarajući je iz propovedi u živi duhovni poziv – da vera ne ostane samo reč na usnama, već delo i stav srca u svakodnevici.

Reč koja leči nestrpljivi vek

Beseda mitropolita Jovana bila je više od liturgijskog govora – bila je ogledalo vremena u kojem živimo i putokaz kako da iz njega ne izađemo poraženi.

U doba kada ljudi žele brzo rešenje, trenutni spokoj i brzu utehu, Crkva, kroz reči svog arhijereja, podseća da je “spasenje proces, a ne trenutak.” Da se vera ne meri snagom reči, nego snagom ćutanja. Da mir ne dolazi spolja, već iz dubine duše koja zna da čeka, trpi i prašta.

– Ako je Gospod sa nama – ko će protiv nas – zaključio je mitropolit Jovan, blagosiljajući sabrane.

Na praznik Prepodobnog Davida Solunskog, mitropolit šumadijski Jovan služio je Liturgiju i poručio da ljubav prema bližnjima ne postoji bez ljubavi prema Bogu, a tokom bogosluženja uručio je i visoka crkvena odlikovanja.

: Na praznik Svete mučenice Jefimije u Kragujevcu, vladika šumadijski istakao je da je radost u Gospodu jača od svake tuge i da tamo gde je radost, tamo je Carstvo nebesko.

Devedeset i jedna godina nakon atentata u Marseju, verni narod, potomci kraljevske porodice i učenici iz Topole okupili su se pod svodovima svetinje da se pomole za pokoj duše kralja Aleksandra