KAD JE ON POVEDEN NA GUBILIŠTE, SVI HRIŠĆANI SU PLAKALI: Danas je Sveti Teodot Ankirski i sedam devojaka mučenica

SPC slavi svetog mučenika Teodota sa sedam devojaka mučenica.

Ostalo je zabeleženo da su se devojke zvale Tekusa, Aleksandra, Klavdija, Faina, Efrasija, Matrona, i Julija.

Teodot je bio oženjen i krčmar u Ankiri za vremena cara Dioklecijana.

Iako je imao ženu, živeo je po reči apostolovoj: „Odsada i oni koji imaju žene da budu kao da ih nemaju“ (1. Kor 7, 29).

A krčmu je držao, da bi mogao bez sumnji što bolje pomagati hrišćane. Njegova krčma bila je sklonište gonjenim vernicima.

„Tajno šiljaše Teodot pomoć razbegnutim hrišćanima po planinama, i tajno prikupljaše tela poginulih i sahranjivaše“, piše u žitijama.

U to vreme, izvedene su na sud i mučene za Hrista sedam devojaka. One su bile mučene, izvrgnute ruglu, i najzad utopljene u jezeru.

Jedna od njih, sveta Tekusa, javila se u snu Teodotu i reče mu da izvadi njihova tele iz jezera i sahrani.

„Po tamnoj noći pođe Teodot sa jednim drugom da ispuni volju mučenice, i, vođen od angela Božjih, uspe te nađe svih sedam tela i sahrani“.

No taj drug ga je izdao sudiji, i sudija ga stavi na teške muke.

„No sve muke trpljaše Teodot kao da beše u tuđem telu imajući sav svoj um udubljen u Gospoda. Kada mu mučitelj sve telo pretvori u rane, i zube mu kamenjem razdrobi, naredi da se mačem poseče“.

Kada je izveden na gubilište, svi hrišćani su plakali, a sveti Teodot im je rekao: „Ne plačite, braćo, za mnom nego proslavite Gospoda našeg Isusa Hrista, koji mi pomože svršiti podvig i dušmana pobediti“.

Rekavši to, položi svoju glavu na panj pod mač, i bi posečen 303. godine. Sveštenik neki česno ga sahrani na jednoj uzvišici izvan grada. Na tome mestu docnije je podignut hram u ime svetog Teodota.

Prsetenovanjem nekome dajete veru da ćete ga voleti do kraja života, kaže otac Milosav.

Po smrti Svetog Pahomija, Teodor je postao iguman svih njegovih manastira.

Slavi se četrdeset dana nakon Vaskrsa, tačnije u četvrtak šeste nedelje posle praznika Vaskrsenja Hristovog.

Prava molitva ne teži ispunjenju samovolje, već da se u našem životu ostvari Božija volja.