JEZIVE POSLEDNJE REČI! Cela Amerika raspravlja o onome što je kazao osuđeni na smrt pre pogubljenja

Oskar Frenklin Smit (75), najstariji zatvorenik na smrtnoj kazni u Tenesiju, pogubljen je 22. maja smrtonosnom injekcijom u zatvoru Riverbend u Nešvilu.

Smrtna presuda izrečena mu je još davne 1990. godine, nakon što je porota zaključila da je odgovoran za jezivo ubistvo svoje otuđene supruge Džudit Smit i njenih sinova tinejdžera, Džejsona (13) i Čeda Barneta (16).

Ovaj slučaj potresao je američku javnost, a posebno Tenesi, gde je smrtna kazna i dalje legalna i redovno primenjivana.

Stravičan zločin iz 1989. godine

Zločin se dogodio 1. oktobra 1989, kada je Smit ušao u kuću u kojoj je živela njegova bivša supruga sa decom i na smrt ih izbo nožem, a zatim pokušao da prikrije tragove podmetanjem požara.

Tužilaštvo je istaklo da je Smit imao polise životnog osiguranja upravo na ime žrtava, što je dodatno potvrdilo motiv.

Istraga je pokazala da su dečaci u poslednjim trenucima hrabro pokušali da odbrane majku, a snimak njihovog poziva policiji otkrio je užasne detalje njihove borbe za život.

Na suđenju, Smit je negirao krivicu, iako su svedoci tvrdili da je više puta pretio Džudit i njenim sinovima.

Njegove kolege iz mašinske radionice potvrdile su da je planirao ubistvo, što je za porotu bilo ključno u donošenju odluke o smrtnoj presudi. Uprkos svim dokazima, on je do poslednjeg dana tvrdio da je nevin.

Poslednji trenuci i pogubljenje

Na dan pogubljenja, bivši mašinista je dobio svoj poslednji obrok, hot-dogove, pomfrit i pitu od jabuka sa sladoledom od vanile.

Neposredno pre nego što je izgubio svest, održao je dugu izjavu u kojoj je kritikovao pravosudni sistem i guvernera Tenesija Bila Lija, koji je 2022. godine privremeno odložio njegovo pogubljenje. Njegove poslednje reči bile su:

– Nisam je ubio, nisam je ubio – misleći na svoju suprugu.

Tokom izvršenja kazne pored njega je bio duhovni savetnik, koji je pevao pesmu „I’ll Fly Away“. Njegova advokatica Ejmi Harvel ga je opisala kao „Božje dete“ i naglasila da joj je bila čast što ga je branila.

Porodica žrtava, međutim, naglasila je da bol nikada neće nestati. Sestra ubijene Džudit, Tereza Ozborn, poručila je da svakodnevno oseća prazninu i da joj nedostaje glas sestre koji je nekada slušala preko telefona.

Ovo pogubljenje ponovo je otvorilo rasprave u SAD o opravdanosti smrtne kazne. Dok jedni smatraju da je ona jedina pravedna kazna za monstruozne zločine, drugi ukazuju da se u nekim slučajevima pogubljuju i ljudi koji do kraja negiraju krivicu.