Dok Srpska pravoslavna crkva sa pobožnošću i radošću proslavlja Spasovdan – Vaznesenje Gospodnje, jedan veliki svetitelj ostaje pomalo u senci ovog praznika. Istog dana, 29. maja, crkveni kalendar beleži i spomen na Svetog sveštenomučenika Teodora, episkopa vršačkog – mučenika Hristovog i narodnog vođu, čije je stradanje i danas opomena i svedočanstvo neugasle vere jednog naroda.
Episkop Teodor, duhovni vođa srpskog naroda u Banatu, podigao je ustanak protiv Osmanlija 1594. godine. Bio je to vapaj za slobodom, ali i za duhovnim dostojanstvom naroda koji se nije micao sa svetootačkog puta. Ustanici su tada nosili zastave sa likom Svetog Save, simbola svetosavske duhovnosti i narodnog identiteta. Ta ikona na barjacima bila je više od pobunjeničkog znaka – bila je znak da narod u borbi nije sam, već s Bogom.
No iste te godine, osmanska vlast odgovara silom i svetogrđem: mošti Svetog Save, donete iz manastira Mileševe, spaljene su na Vračaru kako bi se zatrlo duhovno uporište naroda. A u Vršcu, episkop Teodor biva uhvaćen. I dok se dim od svetih moštiju još dizao nad Beogradom, u vršačkom kraju odvijala se tragedija dostojna drevnih hagiografija: osmanski dželati, u nepojmljivom činu surovosti, živog su odrali episkopa Teodora. Njegova koža postala je simbol pobune, ali i krvlju zalivenog semena vere. Taj trenutak nije bio samo mučeništvo – bio je to čin potpunog prinošenja Hristu, u kojem je episkop postao svedok Carstva nebeskog kroz najdublje stradanje.
Kanonizovan tek 1994. godine, Sveti Teodor Vršački s pravom zauzima mesto među velikim svetiteljima Srpske pravoslavne crkve. Ipak, njegovo ime, možda upravo zbog toga što se praznuje na Spasovdan, često ostaje u senci litija, liturgija i narodne radosti koja obeležava Vaznesenje Gospodnje.
Zato nas ovaj datum poziva na duhovnu budnost i zahvalnost – da na isti dan kada slavimo Hristovo vaznesenje na nebo, ne zaboravimo ni one koji su, poput episkopa Teodora, stradali zbog vere u Njega. Njegova žrtva, nalik prinosu starozavetnih prvosveštenika, vapaj je i opomena: da se vera ne nasleđuje samo, već da se za nju strada i svedoči – pa i do poslednjeg daha, do poslednje kapi krvi.
Srpska pravoslavna crkva kroz molitvu i sećanje obeležava jedno od najpotresnijih poglavlja naše istorije — trenutak kada su turski osvajači mislili da će ognjem ugasiti veru, a zapravo su probudili večnu nadu naroda u vaskrsenje slobode i duhovnog identiteta.
Leva ruka Svetog Save svečano je dočekana dan uoči velikog praznika i gradske slave – Spasovdana.
Vekovima, iznenadna božanska otkrovenja, nebeski stubovi svetlosti i neobjašnjiva isceljenja potvrđuju da je ovaj praznik više od istorijskog događaja – to je živo prisustvo Hristovo koje duhovno osnažuje pravoslavne vernike širom sveta.
Uz svetu relikviju — levu ruku Svetog Save i blagoslov patrijarha Porfirija, Spasovdanska litija obasjala je srce Beograda. Na čelu povorke je i heroj sa Dunava – alas koji je spasao 33 života, a sada nosi Časni krst kroz molitveni hod prestoničkim ulicama.
POGLEDAJTE JOŠ:
EU LJUTA NA ZELENSKOG! Marta Kos: „Ozbiljno smo zabrinuti“
SUDIJSKI EKSPERT ANALIZIRAO SEOLOV CRVENI KARTON: Postavlja se pitanje koliku će kaznu dobiti, ovo zanima sve navijače!
MALIŠAN (6) IZ SRBIJE TEŽE POVREĐEN NA HALKIDIKIJU – Pao u akva parku, hitno prebačen u solunsku bolnicu!