JEDINA LJUBAV JOJ JE BIO SIROMAŠNI EMIGRANT! Životna priča Desanke Maksimović će vas ostaviti bez daha, a SAHRANJENI SU NA ISTOM MESTU!

Desanka Maksimović, pesnikinja, profesorka književnosti i članica SANU je utkala mnogo sopstvenih tuga i životnih iskustava u svoje pesme, a svi dobro znaju njene stihove:

„Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva. Jer sreća lepa samo dok se čeka, kad od sebe samo nagoveštaj da“

Malo je poznato da je dugo pesnikinja tako i živela – čekajući ljubav i istinsku sreću u njoj.

Desanka je nakon završetka školovanja radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, koja danas nosi naziv Peta beogradska gimnaziji i baš u tom periodu upoznala je čoveka svog života. 

– Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili – ispričala je jednom prilikom pesnikinja.

Međutim, zbog vaspitanja i obaveza prema porodici i mlađoj braći i sestrama, morala je da se posveti njima, umesto odnosu sa čovekom koji ju je zaveo.

– Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece, koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom – govorila je Desanka.

Sergej Slastikov Kalužanin bio je ruski emigrant, koji je kao mladi kadet bio zarobljen u Prvom svetskom ratu od strane turske vojske. Uspeo je da se spase i pobegne u Beograd. Nakon mnogo peripetija, na kraju se smestio u Beogradu, a strpljivo je čekao da Desanka bude spremna za brak. Konačno „da“ rekla mu je 1933. godine, a on je potom završio glumačku školu. Ponuđeno mu je da radi u Skopskom teatru, što je on odbio, jer je Desanka odbijala da napusti Beograd. 

Foto: Wikimedia/Unknown author

– Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta“ kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao „Kalužanin“. Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve – pričala je Desanka.

– Kada sam se udala za mog (pokojnog) supruga, neki ljudi su bili iznenađeni. Govorili su: „Vi ste se, gospođo Desanka, mogli i bolje udati. Mnogi su vas tražili i za vama uzdisali.“ Mogla sam, kažem. No, ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela… Je li tako?

Iako nikada nisu imali naslednike, Desanka je isticala da su njene pesme bila njena deca jer im se davala u potpunosti. Na pitanje da li žali što nema decu, odgovorila je:

– Ne! Ja sam iživela svoje materinstvo. Kao najstarija u roditeljskoj kući odgajila sam brojnu braću i sestre: od rođenja, stavljanja na nošu, pranja pelena… Brinula o njima sve dok nisu postali svoji ljudi. A kasnije, u braku, moj stvaralački rad me je celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala… – ispričala je velika pesnikinja u intervjuu Borislavu Gajiću ua NIN 22. maju 1992. godine.

Pesnikinja je mnogo pisala o ljubavi sa Sergejem:

„Poznala sam te kad sneg se topi,

topi, i duva vetar mlak.

Blizina proleća dušu mi opi,

opi, pa žudno udisah zrak.

S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom;

i znadoh da ćeš biti mi drag,

drag u životu celom…“

Foto: Foto M. Žilović

Sergej je umro 1976. godine, a Desanka 1993. godine. Sahranjeni su jedno pored drugog. Desanka je želela da počiva u Brankovini, selu punom istorije, koje je toliko opevala. Njen skromni grob se nalazi u porti Crkve svetih Arhangela. Na njemu je bronzana ploča na kojoj piše ime sa godinom rođenja, kao i ime njenog supruga. Tu su i krst i replika ruske crkve.

– Na ovom svetom mestu počivaju velika srpska pesnikinja i njen muž. Nisu imali dece, ali su se zavetovali da zajedno počivaju. Ona nije smatrala sebe dostojnom da počiva kraj Nenadovića, koji su sahranjeni pored crkve, nego je želela da joj grob bude na ovom platou. Sergej je umro ranije, 1970. godine. Bio je sahranjen na Novom groblju u Beogradu, njegovi ostaci preneti su posle Desankine smrti – ispričao je za Russia Beyond starešina crkve, protojerej-stavrofor Dušan Patijarević.

Desanka je Sergeju napisala stihove o njihovoj ljubavi:

„Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao svaki tvoj dodir.

 Naš slučajni susret, u meni je do života porastao, naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo, kao očarano živi u meni, i čini se, neće proći,

sve što mi se zbog tebe dogodilo.

I volela bih da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem da će mi srce za tobom proći kada budeš jednom otišao.“

BONUS VIDEO: