IZ PUSTINJE U NEBESKI RAJ: Danas slavimo Prepodobnog Jovana Vethopešternika koji je još za života postao zemaljski anđeo

Srpska pravoslavna crkva 2. maja proslavlja Prepodobnog Jovana Vethopešternika, svetitelja čiji je život bio ispunjen izuzetnim podvigom, posvećenjem i ljubavlju prema Bogu. Istoga dana ovog velikog monaha i isposnika, poznatog po svom životu u palestinskoj pustinji i uzornom podvižništvu, proslavljaju i Ruska i Bugarska pravoslavna crkva.

Jovan je duhovno stasavao u bratiji prepodobnog Haritona, u Palestinskoj pustinji blizu Jerusalima, u oblasti poznatoj kao Vetha Lavra – jednom od najstarijih monaških naselja tog kraja. Život u Vethi Lavri bio je težak, ali duboko ukorenjen u duhovnoj tradiciji starozavetnih i novozavetnih podvižnika.

Još od mladosti, ogrejan božanskom ljubavlju, Jovan je odlučno pošao putem duhovne borbe i odricanja od svega prolaznog. Prezreo je sujetne strasti sveta i izabrao da se posveti monaškom životu, sledeći Hrista, koji je i sam bio tuđinac na zemlji i nije imao gde glavu da prisloni.

Po dolasku u Jerusalim, Jovan se poklonio svetim mestima, a zatim se nastanio u Vethi Lavri, gde je zbog svog vrlinskog života bio primljen s poštovanjem. Tu je, zbog svete revnosti i posvećenosti, bio rukopoložen za sveštenika. Njegov život bio je ispunjen postom, molitvom, noćnim bdenjima, sećanjem na smrt i neprestanim umrtvljenjem tela, te je zaista postao – zemaljski anđeo.

Iako se Vetha Lavra proslavila kao sveto mesto, njeni počeci su bili drugačiji – prvobitno razbojnička pećina. Tu su razbojnici vezanog svetog Haritona držali kao taoca, ali su na čudesan način pomrli, jer su se otrovali vinom koje je bilo zatrovano zmijskim otrovom. Hariton je, po Božijem promislu, bio izbavljen, a u toj pećini je podigao crkvu i sabrao monahe. Kasnije je iznad pećine nastanjena i monaška obitelj.

Zbog toga što je Prepodobni Jovan služio Bogu upravo u toj pećini, on je i dobio nadimak Vethopešternik – odnosno „iz Stare pećine“. Njegova svetost i prisustvo učinili su da to mesto postane istinski duhovni stub.

Prepodobni Jovan je upokojio u osmom veku, nakon što je u potpunosti ispunio svoj monaški zavet. Po predanju, sveti anđeli su u trenutku njegove smrti odneli njegovu dušu u večnu nebesku obitelj, u zajedništvo sa Gospodom.

Danas, na dan kada ga slavimo, podsećamo se na njegovu neumornu borbu protiv strasti i svetovne sujete, kao i na njegovu neugasivu ljubav prema Gospodu, koji mu je bio i cilj i utočište. Neka nas njegov svetli primer podstakne da se i sami trudimo u molitvi, postu, smirenju i uzdržanju – i da u svakodnevici ne zaboravimo da je jedina prava radost ona koja dolazi iz zajedništva sa Bogom.

Prepodobni Jovane Vethopešterniče, moli Boga za nas!

Jako dobar nam je pokazatelj šta su oni imali i kroz šta su oni prošli, a šta mi imamo danas, istakao je otac Predrag.

Prave brojanice moraju da bude napravljene od čiste ovčje vune, što treba da nas podseti da smo mi „slovesne ovce dobrog pastira Isusa Hrista“, koji je kao jagnje Gospodnje postradao za nas i izbavio iz večne smrti.

U vremenu kada svetinje postaju meta relativizacije reči Svetog Pajsija odzvanjaju kao opomena: od umanjivanja svetitelja do opasnog puta ka zaboravu Boga kao Stvoritelja i Oca.

U pravoslavlju, spoljašnji izgled vernika, uključujući i frizuru, ne smatra se presudnim za duhovno spasenje, ali se, ipak, posmatra u svetlu simbolike, skromnosti i poštovanja određenog reda.