Postoje ljudi koji su živeli na mestima gde se država lomi. Pukovnik Srbobran Radić je jedan od njih. Svedok raspada, ratova, zabluda i tišina koje su menjale istoriju. On pripada generaciji koja je videla kako sistem u koji je verovala nestaje preko noći.
Ovo nije priča o ratu, već o tome šta čovek otkrije kada sve što poznaje – država, poredak, poverenje – počne da puca pred njegovim očima. Ovo je svedočenje pukovnika Radića, koji je komandovao padobrancima i diverzantima i sa svojim ljudima učestvovao u najtežim i najopasnijim akcijama naše vojske.
🟥Vaše ime Srbobran vrlo je retko. Šta ono znači za vas i kako ste ga nosili kroz život?
– Retko jeste, ali je duboko srpsko. Nisam nacionalista, međutim, svako prirodno pripada svom narodu. Psihički, emocionalno i suštinski. To ime odzvanja kod normalnih ljudi, a kod onih kojima smetamo, pa neka im smeta. Naročito ga vole, pod znacima navoda, braća Hrvati, ali u jednom drugačijem, vrlo specifičnom smislu.
🟥Kako je u Jugoslaviji reagovala šira vojna i civilna sredina na takvo ime?
– U mojoj službi ime retko gde dođe do izražaja. Radili smo šifrovano, u posebnim uniformama i s posebnom opremom. U padobranskim jedinicama ime vam ništa ne znači, znači samo šta možete i šta ste u stanju da izvedete. Reputacija se stiče u akciji, ne na papiru.
Foto: Nemanja Mandić
🟥Kako izgleda stvarni svakodnevni život padobranca, ne onaj iz filmova, već onaj koji ste živeli?
– Naš život je bio neprestan pokret: doručak u Nišu, ručak u Puli, večera u Zadru. Frekvencija ogromna. Padobranac najbolje zna kako ptice pevaju, mi stalno padamo, stalno letimo, stalno rizikujemo. Psiholozi kažu da je odvajanje od tvrde površine, od aviona ili helikoptera, ekvivalent samoubistvu. Taj trenutak gubitka oslonca, taj pad u prazninu, to radite više puta dnevno. I to vam postane normalno. Piloti prolaze užasne preglede, ali oni ostaju u letelici. Mi iz nje izlazimo.
🟥Kada ste prvi put osetili da se država klima i da se nešto nepovratno menja?
– Dugo niko od nas nije razmišljao o politici. Živeli smo posao. Ali kasnije, kada čovek spoji slagalicu, jasno je da je hladnoća u Sloveniji, odbojnost ka srpskom jeziku i sitne provokacije, sve to bilo predznak. U mojoj rezervnoj četi u Cerkljama: 70% Slovenci, zatim Hrvati, malo Albanaca, Makedonaca, Crnogoraca, muslimana… Nikakvih tenzija. Ali sistem je bio već napuknut. To smo shvatili tek kad je bilo kasno.
🟥Iz vaše perspektive profesionalca: da li je raspad bio spontan ili je režiran?
– Prema mom mišljenju, odavno pripremljen. Vatikan je odigrao ogromnu ulogu. Nemačka takođe. Revanšizam iz Drugog svetskog rata – nedovršeni posao. Cilj je bio slomiti srpski stub Jugoslavije. I uspeli su jer smo grešili decenijama. Od stvaranja Kraljevine SHS, kada smo spojili nespojivo, mi samo klizimo ka ivici.
Foto: Nemanja Mandić
🟥Naveli ste primer iz Čapljine. Možete li to preciznije opisati?
– U ogromnoj kasarni u Čapljini, uoči raspada, objavljeno je pred strojem da je vojnik ubijen samo zato što je ubrao grožđe. Ubili su ga pripadnici HVO. To je bio znak da je mržnja prešla iz tišine u akciju. Posle toga talas pokušaja samoubistava, napadi na vojnike, incidenti koji su pokazivali da je država pukla iznutra.
Bili smo paralisani jer su jedinice bile međunacionalno izmešane
🟥Da li je JNA mogao da spreči raspad?
– Mogao je. Ali nije. Imali smo ogromne resurse u Sloveniji, hiljade tenkova, stotine letelica, preko 50.000 vojnika. Ali bili smo paralisani jer su jedinice bile međunacionalno izmešane. Kada dođe trenutak da Hrvat kaže: „Neću na svoj narod“, a Slovenac kaže isto, jedinica se raspada. Generalštab nije reagovao kada su Slovenci zauzeli granicu, kada su počeli da opkoljavaju kasarne, kada su sečeni putevi, voda i struja. To je bio signal da smo iznutra slomljeni, ne spolja.
🟥Da li Srbija danas izvlači pouke iz tog perioda?
– Ne dovoljno. Meni smeta što nemamo naziv srpska vojska, već Vojska Srbije. Naziv nije formalnost, on je identitet. Imamo mir, ali ne i jasnu svest. Nemačka je počinila ogromnu istorijsku štetu našem narodu, što dokazuju dosijei i inicijative koje neki ljudi, poput Žike iz Frankfurta, pokušavaju da iznesu na svetlo dana. Ali država ne reaguje jer gleda trenutne interese, a ne istinu.
Foto: Nemanja Mandić
🟥Na kojoj misiji ste bili najbliže smrti? Možete li da opišete taj trenutak?
– Mnogo puta. Jednom, na prostoru današnje Hrvatske, pod vatrom iz pravca pravoslavnog groblja. Da, odatle su pucali. Metak je udario u metal ispred mog čela. Da nije bilo toga, ne bismo danas razgovarali. Onda u helikopteru, stinger ide na nas. Nebo gori. Svetlice, tragovi, rakete. Manevri 180 stepeni. Propadanja. Podizanja. Pilot pokušava da nas spase, a ja držim ljude da ne izlete iz kabine. Posle toga, vraćamo se da identifikujemo i neutrališemo cilj jer drugi izbor nemaš. Ili ti ili oni. To je trenutak kada čovek prestaje da bude čovek, a postaje funkcija preživljavanja.
BONUS VIDEO
POGLEDAJTE JOŠ:
ZAŠTO POJEDINA DECA, KAD ODRASTU, POSTAJU OKRUTNA I PREMA RODITELJIMA I PREMA OKOLINI: Starac Porfirije o kobnoj grešci u vaspitanju
ALERGIJA NA HLADNOĆU NIJE MIT, MOŽE BITI BAŠ OPASNO! Dođe i do anafilaktičkog šoka – doktorka UPOZORILA SRBE NA OVO
Vučević prisustvovao obeležavanju slave manastira Hilandar: Neka Bogorodica zaštiti naš narod, našu Srbiju i sve koji sa ljubavlju čuvaju mir, veru i jedinstvo