HRABROG PILOTA SLOMILA KOŠAVA! Kako je na polju ispod Kalemegdana tragično nastradao beogradski Ikar

Slovenac Edvard Rusjan smatrao je Srbiju svojom zemljom i nije žalio da pogine u njoj. Izjavio je to samo nekoliko minuta pre nego što će se njegov avion zariti u savski nasip.

Trebalo je da to bude veliki dan za Beograd. U prestonicu Kraljevine Srbije, uoči Božića 1911, stigli su mladi slovenački avijatičari, braća Josip i Edvard Rusjan, i njihov zagrebački prijatelj i konstruktor Mihajlo Merćep.

Zajedno s njima vozom je dopremljen i avion Merćep–Rusjan, neobična letelica koju su samo nekoliko meseci ranije zajedno konstruisali. Avion je bio dugačak 11 metara, imao je raspon krila od 14 metara i bio je najveći vazduhoplov koji su Beograđani ikada videli. Doduše, nikada ranije nisu ni videli ništa slično.

Svrha dolaska ove neobične družine bila je demonstracija avionskog leta i prilika da Beograđani prvi put vide kako nešto teže od vazduha može da leti.

Koliko je tadašnja javnost bila uzbuđena zbog predstojećeg događaja, potvrđuje i to što je masa okitila goste cvećem i na rukama ih odnela do fijakera, što ih je lično primio tadašnji suveren, kralj Petar Prvi Karađorđević, dok je sam događaj, u poslednjem trenutku, usled ogromnog zanimanja građanstva, premešten s Banjice na Kalemegdan.

Sestra im sašila krila

Glavna zvezda ove manifestacije trebalo je da bude mladi slovenački pilot Edvard Rusjan, mladić od jedva 25 godina, čija je avijatičarska i konstruktorska biografija već obilovala zanimljivim podacima. Naposletku, i bio je – ali na najgori i najtragičniji mogući način.

Edvard je rođen u Trstu 1886, ali se njegova porodica ubrzo preselila u Goricu. Isprva je pomagao ocu, bačvaru, ali je kasnije završio trgovačku školu i počeo da se bavi vođenjem knjiga. Ništa od ovoga nije ispunjavalo njegove snove. Žudeo je za avionima i s neviđenom strašću prikupljao literaturu iz oblasti tehnike, naročito iz oblasti vazduhoplovstva. Čitao je tekstove iz italijanskih i nemačkih novina i sanjao dan kada će napraviti sopstvenu letelicu.

Već sa 11 godina počeo je s bratom da izrađuje modele aviona, a jedva da je prešao dvadesetu kada je od bambusa i papira uspeo da napravi čak dva velika modela: jedan po uzoru na dvokrilce braće Rajt, a drugi po ugledu na avion brazilskog konstruktora Santosa Dimona.

Međutim, prekretnica je nastala početkom septembra 1909, kada su braća Rusjan od francuskog avijatičara Luja Blerioa kupila benzinski motor od 25 konjskih snaga i započela konstrukciju pravog aviona, za koji je njihova sestra Luiđa sašila krila. Posle više neuspešnih pokušaja, 25. novembra 1909, njihov prvenac „Eda 1“ bio je spreman da se vine u vazduh. Tokom prvog leta, koji je trajao svega desetak sekundi, Edvard je preleteo šezdesetak metara na visini od dva metra od zemlje. Bilo je skromno, ali ohrabrujuće.

Foto: edvard-rusjan.it

Samo četiri dana kasnije mladi pilot je uspeo da preleti pola kilometra na visini od 12 metara i brzinom od 60 kilometara na sat. Bio je to podvig koji je braći bukvalno dao krila. Već tokom narednih devet meseci napravljeno je nekoliko novih letelica, ali je najveći proboj učinjen kada su, uz pomoć uglednog inženjera i avanturiste iz Zagreba, Srbina Mihajla Merćepa, kupili avionski motor od 50 konjskih snaga. Zajedno s njim odlaze u Zagreb, gde prave jednokrilac Merćep–Rusjan i s njim obavljaju više nego uspešnu demonstraciju pred oduševljenom publikom na aerodromu Črnomerec. Sve je bilo spremno za odlazak u Beograd.

Vetar je bio jači

Treba, međutim, napomenuti da su odnosi između Beča i Kraljevine Srbije u tom trenutku bili na najnižem mogućem nivou, da je besnela aneksiona kriza i svinjski rat, pa se postavlja pitanje zašto je ovoj trojici avanturista, svi do jednoga državljani Austrougarske, toliko bilo stalo da ovde nastupaju. Možda i baš zbog toga. Naime, dovoljno je citirati tadašnju Politiku, u kojoj je stajalo:

„Beograđani, setite se da je Rusjan za vreme aneksije došao u Srbiju i ponudio svoje usluge i kao čovek i kao avijatičar.“

Verovatno je da je Mihajlo Merćep imao i poslovnih ambicija. Imao je dobre veze s Vrhovnom komandom i Generalštabom, pa se nadao da bi svoje avione mogao da prodaje srpskoj vojsci. S te strane, letačka atrakcija na nebu iznad Beograda trebalo je da bude i dobra reklama.

Foto: Wikipedia/Orion 1964

Bilo je planirano da Rusjan poleti s oboda Gornje varoši na Kalemegdanu tokom tri božićna dana. Nažalost, organizatori nisu računali na beogradsku košavu. Zbog jakih udara vetra otkazani su letovi 7. i 8. januara, a jedva da je išta bilo bolje i 9. januara. Međutim, Rusjan ipak odlučuje da poleti kako ne bi razočarao brojnu publiku.

– Ako poginem u Srbiji, ne žalim, jer sam poginuo u svojoj zemlji – izjavio je novinarima pred samo poletanje.

Ispostavilo se da su mu to bile i poslednje reči.

Let nije trajao dugo. Avion je najpre usmeren ka Topčideru, stigao je do starog Železničkog mosta, a zatim je napravio luk i krenuo nazad, ka Donjem gradu. Otprilike tada je i započela drama. Iznad samog Kalemegdana Rusjana je zahvatio snažan udar vetra, da bi mu ubrzo otpalo jedno krilo. Letelica je krenula oštro da ponire i ubrzo potom je, nažalost, uz veliki tresak pala na zemlju.

Tadašnji hroničari beleže da je od snažnog udara košave avion bukvalno prepolovljen i da je pao na železnički nasip. Pilot je još nekoliko minuta davao znake života, ali su povrede bile isuviše teške.

Bonus video