Postoji jedna protivrečnost koja obeležava život mnogih vernika: svi žele mir, a samo retki su spremni da prihvate put koji do tog mira vodi. U molitvama često tražimo da ne boli, da ne steže, da ne lomi – a onda se čudimo što se u nama ništa suštinski ne menja. Kao da uporno pokušavamo da sazrimo bez zime. A kada je dobro, zaboravimo na molitvu. Upravo tu, na tom mestu gde se sudaraju želja za smislom i strah od bola, jedna pouka starca Epifanija Teodoropulosa zvuči kao neprijatno iskrena, ali lekovita dijagnoza.
Kada čovek prestane da bude centar sopstvenog sveta
– Vidiš dobrog čoveka, znaj on je stradao. Tuga nas pročišćava. Današnji čovek je uvek u tuzi. U tuzi postaje ono što zaista jeste. A onda se, po prednosti, približava Bogu. On oseća svoju nemoć. Često, kada je u slavi i radosti, misli o sebi da je on „pupak zemlje“ ili, ako želite, centar vaseljene: ‘Ja, i niko drugi!’ U stradanju i tuzi on se oseća kao beznačajna jeza u svemiru, potpuno zavisan i traži pomoć i podršku. Svi mi koji smo preživeli stradanje, duševno ili fizičko, znamo da se nikada nismo molili tako, i po kvalitetu i po količini, kao što smo se molili na postelji bolesti ili u iskušenju teške duhovne tuge. Ali kada imamo sve, zaboravimo i na molitvu, i na post, i na mnogo, mnogo drugih stvari. Zato Bog i dopušta stradanje“, rekao je starac Epifanije Teodoropulos.
Ove reči nisu nimalo umiljate, ali pogađaju tačno tamo gde čovek najdublje oseća. Starac ne romantizuje bol, niti ga pretvara u cilj. On ga čita kao jezik – grub, ali tačan – kojim se čoveku saopštava istina o njemu samom. Tek kada se sruše kulise samodovoljnosti, kada prestanu uloge u kojima igramo sopstvenu važnost, pojavljuje se prostor za iskren susret sa Bogom.
Zašto se vera najdublje rađa tamo gde nestaju iluzije
Pravoslavno učenje oduvek podseća da čovek ne dolazi do dubine kroz udobnost, već kroz trezvenost, a trezvenost se najčešće rađa tamo gde prestaju iluzije. Ne zato što Bog želi čovekovu bol, već zato što čovek često drugačije ne ume da čuje istinu o sebi. Stradanje tada ne postaje smisao, ali može postati prolaz — mesto na kome se lomi gordost i rađa tiha, nenametljiva vera.
I možda je baš u tome skrivena najteža, ali i najoslobodnija misao ove pouke: da nas ne spasava odsustvo patnje, nego spremnost da u njoj prestanemo da budemo bogovi samima sebi i prvi put zaista stanemo pred Gospoda onakvi kakvi jesmo.
Čitanje Jevanđelja za 31. nedelju po Duhovima
Poslanica Svetog apostola Pavla Galatima, začalo 200 (1,11-19)
11. A dajem vam na znanje, braćo, da jevanđelje koje sam ja blagovestio, nije od čoveka; 12. Niti ga ja primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista. 13. Jer ste čuli moje življenje nekad u Judejstvu, da odviše gonih Crkvu Božiju i pustoših je. 14. I napredovah u Judejstvu više od mnogih vrsnika svojih u rodu svome, budući odviše revnitelj za svoja otačka predanja. 15. A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću svojom,
16. da objavi Sina svoga u meni, da ga blagovestim među neznabošcima, toga časa ne pitah tela i krvi, 17. niti iziđoh u Jerusalim onima koji su bili apostoli pre mene, nego otidoh u Arabiju, i opet se vratih u Damask. 18. A potom, nakon tri godine, izađoh u Jerusalim da vidim Petra, i ostadoh kod njega petnaest dana. 19. A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjega.
Jevanđelje po Mateju, začalo 4 (2,13-23)
13. A kad oni otidoše, a to anđeo Gospodnji javi se Josifu u snu i reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu, pa beži u Egipat, i budi onde dok ti ne kažem, jer će Irod tražiti dete da ga pogubi.” 14. I on ustavši, uze dete i mater njegovu noću i otide u Egipat. 15. I bi tamo do smrti Irodove — da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji govori: „Iz Egipta dozvah sina svoga.”
16. Tada Irod, videvši da su ga mudraci prevarili, razgnevi se veoma i posla te pogubi svu decu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i niže, po vremenu koje je tačno doznao od mudraca. 17. Tada se ispuni što je rekao prorok Jeremija govoreći: 18. „Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahilja oplakuje decu svoju, i neće da se uteši, jer ih nema.” 19. A po smrti Irodovoj, gle, anđeo Gospodnji javi se u snu Josifu u Egiptu.
20. I reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu; jer su pomrli oni koji su tražili dušu deteta.” 21. A on ustavši, uze dete i mater njegovu, i dođe u zemlju Izrailjevu. 22. Ali čuvši da Arhelaj caruje u Judeji umesto Iroda, oca svoga, poboja se onamo ići, nego, primivši u snu zapovest, otide u krajeve galilejske. 23. I došavši nastani se u gradu zvanom Nazaret, da se ispuni što su rekli proroci da će se Nazarećanin nazvati.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.
Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći – ovo me se tiče.
Reči starca otkrivaju zašto jedno jedino ime na spisku može imati veću težinu od hleba, odeće i svake druge pomoći.
POGLEDAJTE JOŠ:
OVO JE UZROK PROBLEMA KOJI NEKE LJUDE PRATE SKORO CEO ŽIVOT: Monah Gervasije poručuje – kada prestanete da lažete sami sebe, sve se menja
NAPAO MUŠKARCA NOŽEM, PA IZVADIO PIŠTOLJ! Jeziv pokušaj ubistva nasred ulice!
Ovo su heroji koji spasavaju Srbiju: Po mećavi rizikuju svoje živote da bi pomogli ljudima!