Jovanjdan u Ostrogu nikada ne liči na kalendarsku obavezu. On se tamo događa kao susret – tih, sabran i dubok, kao da se i kamen na steni na kojoj manastir stoji na trenutak utiša i sluša. Tako je bilo i danas, kada je praznik Sabor Svetog Jovana Krstitelja molitveno proslavljen u ostroškoj svetinji, bez spoljašnje pompe, ali s onom unutrašnjom punoćom zbog koje se čovek vraća kući drugačiji nego što je došao.
Liturgija koja je sabrala i monahe i narod
U Crkvi Svete Trojice u Donjem Ostrogu služena je sveta liturgija. Načalstvovao je jeromonah Nikolaj, ostroški sabrat, uz sasluživanje arhimandrita Mirona i jerođakona Sergija. Pojali su monasi, a zajedno s njima i narod – ne kao publika, već kao zajednica koja diše istim ritmom. Nije bilo potrebe da se išta objašnjava: sama liturgija je govorila. Verni su pristupili svetom pričešću i taj trenutak sabranosti, kada se red ljudi polako i tiho približava svetoj čaši, imao je onu vrstu dostojanstva koju nije moguće inscenirati – ona se ili dogodi ili ne.
U besedi je podsećano zašto Crkva baš dan posle Bogojavljenja sabira pogled i srce oko ličnosti Svetog Jovana Krstitelja. To nije slučajan raspored u crkvenom kalendaru. Onaj koji je položio ruku na glavu Gospodnju i poslužio tajni božanskog krštenja nije mogao ostati u senci praznika. Naprotiv – njegov lik ostaje kao svedočanstvo smirenja koje ne traži mesto, ali dobija večnost. Zato se Krstitelj proslavlja saborno, pesmom i molitvom, jer se ljudi sabiraju ne samo da bi se setili jednog događaja već da bi se podsetili mere prema kojoj se meri vera.
Zašto se praznik zove Sabor i šta on znači danas
Upravo u toj reči – sabor, krije se suština praznika. Sabiranje ne kao puko okupljanje, već kao vraćanje jednom istom izvoru. Tako je bilo kroz vekove, u svim crkvama, a naročito u onima koje su posvećene Svetom Jovanu: na Jordanu, gde je Hristos kršten, u Sevastiji, gde je Krstitelj postradao, u Antiohiji, gde je čuvana njegova desna ruka, i u Carigradu, gde je ta svetinja svečano preneta. Predanje pamti da je to bilo uoči Bogojavljenja, u času kada se vrši osvećenje vode, i da se tada činilo kao da je sam Krstitelj, nevidljivo, prisutan. Radost cara i naroda nije bila zbog samog događaja, već zbog osećaja da se nebo još jednom dotaklo zemlje.
U Ostrogu se taj dodir ne objašnjava – on se prepoznaje. U tišini posle liturgije, u pogledu ljudi koji se ne poznaju, a razumeju, u načinu na koji se izlazi iz hrama malo sporije nego što se u njega ušlo. Jovanjdan je tamo proslavljen upravo tako: bez žurbe, potrebe da se nešto doda ili pojača. Samo s molitvom da se, po zagovoru Svetog Jovana, svi još jednom saberemo – ne samo oko oltara od kamena već i oko onog nerukotvorenog, večnog, kome se ide celim životom.
I možda je baš u tome odgovor zašto Ostrog na praznike ne postaje bučniji, nego tiši. Jer postoje dani kada se ne govori mnogo, već sluša. A Jovanjdan je upravo takav dan.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Preteča Gospodnji jedini je svetac koji se u Pravoslavnoj crkvi proslavlja čak sedam puta godišnje – kroz praznike koji prate njegov život, služenje, stradanje i čudesnu istoriju njegove najveće svetinje.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Krsnoj slavi prisustvovali su visoki gosti iz crkvenog, političkog i javnog života. Pozdravnu besedu održao je mitropolit niški Arsenije, a zvanicama se obratio i domaćin slave.
POGLEDAJTE JOŠ:
VRAĆA SE ZIMA U OVE KRAJEVE! Evo gde se očekuje sneg, a gde oluje sa grmljavinom – PRETE I POPLAVE!
SUROVA ISTINA! Prosečne PLATE u Dubaiju će vas VINUTI u zvezde! OGLASILI SE SRBI I OTKRILI KOLIKO ZARAĐUJU NA GODIŠNJEM NIVOU!
KAKO PRAVOSLAVCI TREBA DA SE ODNOSE PREMA RATU: Jasan i precizan odgovor arhimandrita Hrizostoma