DVORAC ZIDAN DVE GODINE, A KORIŠĆEN SAMO DVA SATA!Tužna sudbina zdanja Obrenovića građenog kulukom u takovskom kraju

Običaj da se zvaničnici i lokalni funkcioneri dodvoravaju vladarima time što bi im gradili i poklanjali kuće, domove, vile i dvorce, a sve o trošku naroda, traje odvajkada. Samo je u ime Josipa Broza Tita u bivšim jugoslovenskim republikama izgrađeno na desetine objekata, a da ih bivši maršal nikada nije video, a kamoli u njima prenoćio. Posle njegove smrti većina njih je devastirana i prepuštena zubu vremena.

Slična sudbina zadesila je i dvorac Obrenovića u Takovu. U nadi da će kod kraljevskog para, Drage i Aleksandra, steći ugled i posebne privilegije, tadašnji načelnik rudničkog kraja Svetozar Đurđilović odlučio je da im daruje dvorac. Naravno, ne o svom trošku.

Gotovo dve godine narod je kulukom (prinudnim radom bez naknade) dovlačio građu sa Zlatibora, kreč iz Dragačeva, kamen i pesak iz Morave… Predanje kaže da su ga uz suze i kletve gradili danonoćno, a da je kraljica Draga nazivana Prokletom Jerinom.

Spaljen do temelja

Uprkos svemu, dvorac je završen i svečano predat Obrenovićima na Malu Gospojinu, u septembru 1902. Bila je to građevina „švajcarske spoljašnjosti i šumadijske unutrašnjosti”, sa 36 prostorija, brojnim salonima i bilijar-salom, vrednim nameštajem i skupim pokućstvom.

Hroničari beleže da je jednospratno zdanje podignuto na rustičnom kamenom temelju s podrumima u prizemlju. Gornji deo bio je drvena mansarda do koje se dolazilo spolja, dvojnim stepeništem. Spoljašnost je podsećala na austrijske i švajcarske vile, a unutrašnjost je odisala šumadijskim ambijentom.

Pored velike trpezarije s kuhinjom, urađen je i salon za kartanje i soba za ađutanta. Na spratu je bio veliki salon, spavaće sobe za kraljevski par i još šest soba, a na mansardi privatna prostorija za nastojnika dvora. Čitavo zdanje krasio je unikatni nameštaj, 12 umetničkih slika, porcelan i umetnine izuzetne vrednosti.

Nažalost po vlast, kralj i kraljica su u svemu uživali samo dva sata — na dan kada su im predati ključevi i kada su ga prvi i poslednji put videli. Samo nekoliko meseci kasnije kralj i kraljica su ubijeni, a dinastija Obrenović sišla je s istorijske i životne scene. Ista sudbina zadesila je i dvorac.

Posle Majskog prevrata o njemu više niko nije vodio računa, imovina se raznosila, prodavala i preprodavala. Do početka Prvog svetskog rata bio je potpuno ogoljen, a 1917. i spaljen do temelja. Osim nekoliko požutelih fotografija, danas od njega nema ni traga.

Sudbina dvorca, po mišljenju mnogih ovdašnjih žitelja, u vezi je i s takovskim grmom, drvetom koje je, opet, u sudbinskoj vezi s celokupnom dinastijom Obrenovića. I ne samo s njom. Pomni posmatrači veruju da se Srbiji u dogledno vreme ne piše dobro, barem ako je suditi po onome što nam ukazuju daleki potomci prvobitnog grma.

Foto: Wikimedia/Vanilica

Stari knjaz, star i hrast

Početkom 19. veka grm u Takovu već je imao 300 i više godina. Uoči smrti knjaza Miloša, pola veka kasnije, najveća grana hrasta počela je da se suši. Ništa čudno, reklo bi se — star knjaz, star i hrast. Ipak, narod je u svemu video i zločudni znak s neba. Obrenovići su, inače, bili veoma sujeverni, a tome se nije odupreo ni obrazovani naslednik trona knez Mihailo. Za svaki slučaj, brže-bolje je kraj ostarelog stabla zasadio i njegovog naslednika. Bilo je to na proslavi 50-godišnjice Drugog ustanka, 1865.

Ipak, pogledi meštana su i dalje bili uprti u stari grm. Samo tri godine kasnije, osušila se i druga grana. Novi znak s neba i nova tragedija. U Košutnjaku, 29. maja 1868, mučki je ubijen knez Mihailo. U narodu se izmešalo verje i sujeverje. Za ove druge, sumnje nije bilo: hrast proriče i donosi zlo. Obrenovićima ponajviše.

Foto: Wikipedia/unknown author

Završio se i 19. vek. Novi hrast je napredovao i listao, a kraj njega je čamio osušeni grm. Činilo se da mu se više ništa loše ne može dogoditi. Ali avaj — tokom 1902. Takovo je zahvatilo nezapamćeno nevreme. Oluja, grmljavina i jaka kiša napravili su veliku štetu, ali se svima sledilo srce kada su videli stari grm. Najpre ga je udario grom, a zatim ga je vetar izvalio iz korena. Jasniji znak nije mogao biti upućen: samo godinu dana kasnije, tokom Majskog prevrata, ubijeni su kraljica Draga i kralj Aleksandar, a dinastija Obrenović konačno je sišla s istorijske i životne scene.

Prolazila je Srbija tokom 20. veka kroz brojna iskušenja i nesreće. Ipak, bujna i velika krošnja hrasta naslednika hrabrila je žitelje Takova da ustraju, uveravala ih da svakom zlu ima kraja. I tako je, vele, bilo do 1991, kada se drvo naprečac osušilo. Iznova zebnja i strah — da li se to prokletstvo Obrenovića prenelo i na čitav srpski rod?

Naroda ima svakojakog, i sujevernog, dabome, ali zar su takvi i političari? Kako koji, reklo bi se. Slobodan Milošević je, recimo, pored osušenog hrasta, zasadio i treći, 1994. Trajao je samo pet godina, do NATO bombardovanja. Sadili su ih i tokom dvehiljaditih. Nažalost, nijedan nije ustrajao. Nebo nam, očito, nije naklonjeno, znaci koje nam hrastovi šalju malo obećavaju. Kada je već tako, možda je krajnje vreme da batalimo drveće i okrenemo se sebi. Verovatno su nam veće šanse.

BONUS VIDEO