DOBRE VILE S KONJARNIKA: Lena, Iskra I Sofija Svakodnevno Pomažu Starijim Sugrađanima

Imaju tek toliko godina da bi jedina briga trebalo da im bude kontrolni iz matematike ili da li je simpatija sela pored njih. Umesto toga, tri devojčice s Konjarnika – Lena Jovanović (10), Iskra Arsić (10) i Sofija Milošević (10), brinu da li neko u njihovom komšiluku može da ode da kupi namirnice ili lekove, da li ima snage da prošeta kucu ili donese kući kese iz prodavnice. U svetu u kojem empatija često ostaje samo reč, njih tri su je pretvorile u delo – tiho, uporno i bez velike buke.

Ovo je priča o tri veličanstvene curice, odličnim učenicama četvrtog razreda Osnovne škole „Stevan Sinđelić“ u Beogradu, nagrađivanim učesnicama brojnih takmičenja, koje u slobodno vreme pomažu starijim komšijama koji žive sami! Baza im je park pored škole, tu se okupe i na licu mesta prilaze komšijama i nude pomoć, a imaju i one kojima redovno pomažu odlaskom do apoteke ili po novine, naročito kad je napolju kijamet.

Iskra, Lena i Sofija starijim komšijama idu u nabavku namirnica, u apoteku, šetaju kućne ljubimce

Inspiracija

Kako su došle na ovu ideju? Prvo, gledajući svoje porodice kako brinu o starijim članovima familije koji ne žive u istom gradu, a drugo, značaj humanosti i solidarnosti im je približila i njihova učiteljica Sofija Milanović.

– Videla sam kako se moji članovi porodice brinu o mojoj prabaki Miljki, koja ima 90 godina, i koja živi u selu Javorani kod Kneževa, Bosna i Hercegovina. Ona dugo živi jer je ljudi vole i brinu o njoj. Odnesem joj neke kolače uvek kad odem kod nje. Uvek treba da se brinemo o članovima porodice, o ljudima kojima treba pomoć. Predložila sam mojim najboljim drugaricama Iskri i Sofiji da i mi pomažemo starijim komšijama u kraju – uvodi nas u priču Lena Jovanović.

Odmah se nadovezuje Iskra:

– Bila sam oduševljena Leninom idejom. Moja prabaka ima 97 godina i svi brinu o njoj, živi u selu kod Požarevca. Videla sam da starijima treba pomoć i podrška, i ljubav, kao i svima.

I Sofija, treći musketar, bila je uzbuđena zbog te ideje.

Počele su da nude pomoć komšijama u parku pored škole, koji je opasan velikim brojem zgrada – da odu do prodavnice, kupe šta treba… Ispostaviće se da je reč mahom o ljudima čija deca i unuci žive daleko – u drugom gradu ili državi. Reakcije na njihovu inicijativu su, kaže Lena, mahom dobre.

– Videli smo jednu ženu da nosi kese i vodi kuče, prišle smo i punudile pomoć, da joj ponesemo kese i prošetamo kuče. Ona nam je rekla da je nastavnica srpskog jezika u penziji i oduševila se time što radimo. Pristala je da joj pomognemo. Pitala nas je šta nam je cilj i mi smo joj rekle da želimo da proširimo ovu našu akciju – kaže Lena i dodaje:

– Takođe, imale smo i jedan loš primer. Videle smo ženu koja šeta tri kučeta, vukli su je na sve strane, pitale smo je da li joj treba pomoć, a ona nas je drsko odbila. Po tome smo naučili da treba da budemo tolerantni i da uvažimo tuđe mišljenje, kao i da nisu svi ljudi isti.

Iskra dodaje da su ljudi prvo iznenađeni jer mladi ljudi sada ne obraćaju toliko pažnje na njih starije i ne pomažu im, ali da im se od srca zahvale.

Na pitanja šta starije komšije uglavnom traže da im pomognu/kupe, Sofija navodi da su to novine ili neke namirnice iz prodavnice.

U kraju ih svi poznaju i imaju samo reči hvale za njihovu inicijativu

– Daju nam spisak, novac i mi odemo i kupimo šta im treba i vratimo kusur. Ponekad im kupimo i nešto iz apoteke. Sve što im je potrebno, mogu da računaju na nas.

Rade i vikendom

Neretko se dešava da ih komšije, kad im donesu namirnice do stana, pozovu da svrate, da se malo ispričaju s njima.

Drugari iz odeljenja su oduševljeni njihovom misijom i inicijativom, a one planiraju u narednom periodu da prošire svoju grupicu koju su nazvale „Srce na dlanu“, kako bi pomogle što većem broju starijih sugrađana. O planovima za budućnost pričaju sa sjajem u očima.

Svoju grupicu su nazvale – Srce na dlanu

– Htele smo da zalepimo jedan oglas na stanicu (autobusko stajalište), da stavimo broj telefona i da nam se ljudi koji žele da učestvuju u našoj organizaciji jave, napišu ime, prezime, broj godina i u koju školu idu, da se proširimo – kaže Iskra.

Na to se nadovezuje Sofija:

– Na primer, za praznike bude više ljudi kojima je potrebna pomoć.

Veći broj volontera doveo bi i većeg broja korisnika.

Sve tri su odlične učenice i učestvuju na brojnim takmičenjima

– Cilj je da odaberemo jednu ulicu i da onda u toj ulici nudimo pomoć svim starijim ljudima u njoj. Neku baš veliku ulicu – objašnjava Iskra.

Koliko su posvećene ovoj ideji, najbolje ilustruje činjenica da one svakog dana posle škole, uz sve obaveze koje imaju, prvo odvoje vreme da pomažu komšijama.

– Kad smo pre podne u školi, dođemo posle u park – kaže Iskra, a Sofija se nadovezuje:

– I vikendom to radimo. Uglavnom posle našeg plesa (idu u plesnu školu Lena i Sofija), dođemo u park i pomažemo ljudima.

Sebe kroz život vide kao humanitarke, u humanitarnim organizacijama, dok Iskra priznaje da bi volela da bude i učiteljica.

– Ali, pre svega, sebe u budućnosti vidim kao osobu koja će uvek nekome da priđe i da ga pita kako mu je, da li mu treba pomoć – dodaje Sofija.

Za kraj, koju poruku imaju za građane.

– Treba da pomažu sebi i ljudima oko sebe, familiji. I sad ću malo više da kažem – objašnjava Lena kroz smeh dok hvata zalet:

– I ne smeju da bacaju smeće, da ne zagađuju prirodu i da svi budu složni.

– Svi treba da budemo saosećajni, da pomažemo jedni drugima i da shvatimo da nismo toliko različiti. Možda po fizičkom izgledu, ali po duši smo svi dobri – kaže Iskra, a odmah za njom se nadovezuje Sofija:

– Treba da obraćamo više pažnje jedni na druge i da pomažemo kome treba.

Lična karta