DANAS JE ĐURĐEVDAN – CRVENO SLOVO I KRSNA SLAVA MNOGIH SRBA: Slavimo Svetog velikomučenika Georgija, jednog od najvoljenijih svetitelja pravoslavlja

Na današnji dan, 6. maja, Srpska pravoslavna crkva sa radošću i dubokim poštovanjem proslavlja Svetog velikomučenika Georgija. Vernici ga proslavljaju kao Đurđevdan – praznik svetlosti, hrabrosti i večnog života u Hristu. Ovaj praznik nije samo jedna od najvećih krsnih slava u našem narodu, već i duboko duhovno sećanje na podvig čoveka koji je zemaljsku slavu zamenio večnom – hrabru dušu koja nije uzmakla pred silom sveta, jer je u srcu nosila blagodat neba.

Rođen u Kapadokiji, u porodici blagočestivih roditelja, Georgije je još u mladosti video kako vera u Hrista može koštati života – njegov otac postrada mučeničkom smrću. Odrastajući uz majku u Palestini, on nije samo nasledio roditeljsku veru, već ju je i umnožio hrabrošću koju svet još pamti. Već u dvadesetoj godini postaje tribun u rimskoj vojsci, službujući pod carem Dioklecijanom. Ali kada car digne ruku protiv Hristovih sledbenika, mladi vojnik Hristov ne ćuti – izlazi pred cara i svedoči veru u Raspetog i Vaskrslog.

Tada počinje njegov krstonosni hod. Bacan je u tamnicu, mučen točkom sa ekserima, zatrpavan zemljom, trovan smrtonosnim otrovima. Njegovo telo bivao bi unakaženo, ali mu duša beše neuništiva. Jer svetitelj se molio, a Gospod ga je iscjeljivao. I dok su se rimski dvorjani i vojnici zapanjivali pred čudima, dotle su srca mnogih, do tada obasjana tamom neverja, bivala osvetljena istinom Jevanđelja.

Sveti Georgije nije bio ni filozof ni bogoslov – bio je vojnik, i baš kao vojnik položio je život za Cara nad carevima. Njegova vera beše jednostavna, ali žarka. Njegovo svedočenje – krvavo, ali slavom ovenčano. Njegova pobeda nije bila u sablji, već u tome što se nije odrekao Istine ni pred mučenjem ni pred smrću.

Na njegovu molitvu vaskrsavaju mrtvi, padaju idoli, carevi priznaju silu vere, iz tame izlaze i žreci i zemljoradnici. Vera se širi, jer vera proistekla iz žrtve ima silu da menja svet.

Na gubilištu, zajedno sa njim, carica Aleksandra predaje dušu Bogu. Đorđe mirno polaže glavu pod mač, ali njegova glava biva ovenčana slavom neprolaznog Carstva. Bilo je to 303. godine – a danas, vekovima kasnije, njegovo ime svetli kao baklja u tami ovog sveta, kao oslonac onima koji trpe i traže spas.

Narod ga zove Pobedonosni, jer je pobedio sve što je smrt mogla da pruži. A Gospod mu je dao darove koje ni vreme ne briše – da pomaže u bedi, da se javlja u snovima i na javi, da bude saputnik vojnicima, zaštitnik domova, pokrovitelj pastira i naroda.

Na Đurđevdan, crkve i domovi mirišu na tamjan i bosiljak. Zvona zvone pobednički, a u narodu se čuje: „Hristos Vaskrse! Srećna slava, Đurđevdane!“ Jer slavimo ne samo jednog sveca, već duhovnu pobedu koju on nosi kroz vekove.

U svetu u kome se istina proglašava za ludost, a vera za slabost, Sveti Georgije podseća da Hristov vojnik nikada ne gubi. On ne beži pred zlom, već mu gleda u oči sa molitvom na usnama i snagom u srcu. Zato se Đurđevdan ne slavi samo u kalendaru – već u srcu svakog onog koji veruje da ljubav Hristova vredi više od svega na svetu.

Sveti Georgije, moli Boga za nas!

Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za peti mesec 2025. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.

Na dan kada se liturgijski sećamo prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića u otadžbinu, njegov Lelić postao je prestonica duhovne sabornosti – u molitvenom jedinstvu naroda i arhijereja iz svih krajeva sveta.

Patrijarh Porfirije i patrijarh Tavadros II poslali su poruke bratske hrišćanske ljubavi i jedinstva, a arhijerejskoj liturgiji prisustvovali su verni narod i visoke zvanice.

U pojedinim krajevima Srbije još se priprema ovaj neobični prebranac, čija slatka nota i prepečena slanina stvaraju spoj koji budi sećanja i menja sve što ste mislili da znate o ovom jelu.