DAN KADA SU OTVORILI KAPIJE AUŠVICA: Vojnici Crvene Armije Iza Zidina FABRIKE SMRTI Zatekli Horor, Njihova SVEDOČENJA I Danas Bude JEZU

Danas, 27. januara, obeležavamo Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, koji je ustanovljen da čovečanstvo nikada ne bi zaboravilo strašne zločine koji su se dogodili tokom Drugog svetskog rata. Ovaj datum nije izabran slučajno — na današnji dan 1945. godine sovjetske trupe su oslobodile nacistički koncentracioni i istrebljivački logor Aušvic-Birkenau, mesto jedne od najmonstruoznijih industrija smrti u istoriji čovečanstva. Tada su preživeli zatvorenici dočekali svoje spasioce, otkrivajući svetu užas koji je bio skriven iza bodljikave žice, blata i baraka.

Aušvic-Birkenau nije bio izolovan incident, već epicentar sistema terora u kojem su višestruke grupe ljudi — pre svega oko šest miliona Jevreja, ali i Romi, invalidi, politički protivnici, homoseksualci, pripadnici verskih zajednica, radnici, ratni zarobljenici i mnogi drugi — izgubili živote zbog ideologije nasilja, mržnje i netrpeljivosti.

Strahovita svedočenja sovjetskih vojnika

Kada su sovjetske trupe 27. januara 1945. ušle u Aušvic, zatekli su zatvorenike u teškom fizičkom stanju. Većina je bila ekstremno mršava, sa jasno vidljivim kostima i vrlo malom telesnom masom, a mnogi nisu mogli da hodaju ili stajati bez pomoći. Odeća je bila neadekvatna za zimu, često pocepana ili premala, a veliki broj zatvorenika nije imao obuću. U barakama su se nalazile gomile ličnih stvari, odeće, cipela i ljudske kose, dok je prostor bio prenatrpan i neadekvatan za smeštaj tolikog broja ljudi. Pronađeni su zatvorenici sa vidljivim ranama, kožnim bolestima i teškim infekcijama, bez pristupa medicinskoj nezi. Hrana i voda su bili nedovoljni, a telo je pokazivalo znake dugotrajne iscrpljenosti i neuhranjenosti.

Foto: akg-images / akg-images / Profimedia

Oslobođenje Aušvica

– Kad sam ušao u baraku, video sam žive kosture kako leže na trostrukim krevetima… Čuo sam kako moji vojnici govore: ‘Vi ste slobodni, drugovi!’… Nakon što sam rekao zatvorenicima: ‘Ne plašite se, ja sam pukovnik Crvene armije i Jevrejin. Došli smo da vas oslobodimo’… oni su navalili ka nama, vikati, pali na kolena, poljubili naše kapute i bacili nam se oko nogu… stajali smo nepomični dok su nam suze same tekle niz obraze – Georgij Jelisavetskij, jedan od prvih sovjetskih vojnika koji je stupio u barake Aušvica.

– Videli smo izgladnene, veoma tanke, umorne ljude… bili su obučeni u različitu odeću… i mogli ste videti radost u njihovim očima. Shvatili su da je oslobođenje stiglo, da su slobodni – Ivan Stiepanovič Martynushkin, tada 21‑godišnji starešina sovjetske vojske.

– Prvi pogled na barake bio je užasan. Ljudi su izgledali kao senke, jedva da su se kretali. Svuda oko njih bile su gomile odeće i ličnih stvari – dokaz da su milioni već nestali. Srce ti se stegne kada vidiš ljudsku patnju tog obima – Mihail Ivanovič Kuznjecov, vojnik Crvene armije.

Utemeljen 2005. godine rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, Međunarodni dan sećanja ima dvostruku svrhu: da se oda pijetet milionima mrtvih i da se kroz obrazovanje i sećanje podsetimo na opasnosti koje nose antisemitizam, rasizam i svi drugi oblici intolerancije.

Sećanje na udaljene događaje iz sredine 20. veka pre svega je čin poštovanja prema žrtvama, ali i upozorenje generacijama koje dolaze — toliki stepen zla nije nestao sa završetkom rata. Danas, u svetu u kojem antisemitizam i dalje postoji i u nekim sredinama dobija novi glas, poruka „nikada više“ mora biti više od parole: ona mora biti aktivna obaveza da se prepozna i suzbije mržnja gde god se pojavi.

„>