DAN KAD JE SVETI PETAR OKOVAN I MUČEN, ALI I KAD MU SE U TAMNICI POJAVIO ANĐEO: Danas obeležavamo Časne verige Svetog apostola Petra

Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Časne verige, dan kada je kralj Irod okovao Svetog apostola Petra.

Na ovaj dan, zapravo, Sveti Petar je okovan i mučen.

Odmah posle smrti Isusa Hrista i vaznesenja počinje proganjanje hrišćana koje je trajalo više od 300 godina. Carev namesnik Irod, upravnik Galileje, pogubio je Jakova, brata Jovanovog i, na podsticanje Jevreja, zapovedio je da uhvate Petra i bace ga u tamnicu.

Petar je u tamnici spavao okovan između dva vojnika, i noć pred izvođenje na sud, zasvetle se cela tamnica i anđeo kucnu Petru po rebrima, probudi ga pa mu reče: „Ustani, obuj se i opaši se, pa hajde sa mnom“.

„I gle, anđeo Gospodnji se pojavi, i svetlost obasja prostoriju, i kucnuvši Petra u rebra probudi ga govoreći: Ustani brzo! I spadoše mu verige s ruku“, piše u žitijama.

Ovaj dan posvećen je spomenu na taj događaj.

Te verige su hrišćani čuvali zbog uspomene na velikog apostola i zbog njihove celebne moći, jer su se mnogi bolesnici izlečili dodirom o njih (kao i o ubrus apostola Pavla, Dap 19, 12).

Patrijarh jerusalimski Sveti Juvenal dao je te verige na dar carici Evdoksiji, prognanoj ženi cara Teodosija Mlađeg. Ona ih je prepolovila, pa je jednu polovinu poslala crkvi Svetih apostola u Carigrad, a drugu je dala svojoj kćeri carici Evdoksiji, ženi Valentijanovoj u Rim.

Tu je Evdoksija sazidala crkvu Svetog Petra, i položila u nju ove verige zajedno sa onim, u koje beše Petar pred svoju smrt okovan od cara Nerona (v. 29. jun).

Rimljani su obojicu žive vezali, stavili u jednu mrežu, i bacili u Dunav. Reka ih je izbacila na obalu blizu današnje Grocke.

Sveti Teofan, u svojoj misli za 31. nedelju po Pedesetici, želi da nas podseti na važnost vođenja duhovnog života, kao i na krajnji cilj svakog hrišćanskog truda. U prvom delu, on naglašava da su pastiri i učitelji, koje je Gospod darovao Crkvi, ključni vodiči na putu spasenja. Ovi duhovni lideri nisu samo obični ljudi, već su nosioci božanske pomoći, kroz koju Gospod upravlja svakim ko iskreno traži pomoć. Oni pomažu hrišćanima u teškim trenucima, čak i kada spolja izgleda da pomoć nije moguća.

Ova misao svetog Teofana podseća nas da vera nije samo intelektualno shvatanje religijskih pojmova, već i unutrašnja transformacija koja se odražava kroz dela i ponašanje. On upozorava na opasnost od „lažne“ pobožnosti – ljudi koji pokazuju spoljašnju veru, ali u privatnosti života ne žive u skladu sa tim. Na primer, mogu davati milostinju samo kada su u društvu drugih, ali kada su sami, okrenu se nečovječnoj ravnodušnosti; mogu se moliti pred ljudima, ali bez stvarne pobožnosti ili duhovne discipline.

Pavle je posle ucene svog zeta, svo imanje dao sestri i otišao u pustinju gde se podvizavao do smrti.