DA NIJE OVE LOŠE NAVIKE, LJUDI NE BI PATILI: Starac Sofronije Saharov upozorava na grešku koja nas skupo košta

Postoji jedna tiha, gotovo neprimetna pobuna koja se danas širi brže od svake glasne ideologije: čovek više ne ume da se raduje bez opravdanja. Radost mora da ima razlog, sreća mora da ima dozvolu, a zahvalnost se javlja tek kada nevolja popusti. Sve dok boli – molimo se. Kada prestane da boli – brzo zaboravljamo kome smo se molili. U tom rascepu između dara i navike, između primanja i zaborava, otvara se prostor u kome čovek gubi i radost i smisao. Upravo tu, na toj pukotini savremenog srca, starac Sofronije Saharov postavlja svoju jednostavnu, ali nemilosrdno tačnu dijagnozu i nudi lek koji ne laska, ali leči.

– Jednim od naših najtežih grehova može se smatrati to što ne želimo da prihvatimo radost i sreću života kao dar Božiji, i što ne želimo da, iz blagodarnosti Bogu, Boga volimo i da Mu težimo. Ljudi se obraćaju Bogu obično kada su u nevolji. Otuda i neizbežnost, neophodnost stradanja. U suprotnom, ona bi bila potpuno neopravdana -govorio je starac Sofronije.

Kada radost postane teret

U ovim rečima nema utešne patetike, ali ima preciznosti hirurškog reza. Starac ne govori o patnji kao o kazni, već kao o poslednjem zvonu koje nas budi kada smo već ogluveli na dar. Ako radost ne umemo da primimo kao poklon, ona prestaje da nas vodi; ako sreću ne prepoznamo kao milost, ona se pretvara u naviku; a kada Boga tražimo samo kao izlaz u nuždi, tada i sama nužda postaje naša stalna adresa. Stradanje, u tom svetlu, nije cilj, nego svedočanstvo naše duhovne tromosti: ono dolazi tamo gde zahvalnost ne ume da dođe prva.

Vera kao put blagodarnosti

Pravoslavno iskustvo ne gradi odnos sa Bogom na trgovini i uslovima, već na blagodarnosti koja prethodi svemu. Starac Sofronije nas podseća da je vera poziv da se živi iz dara, a ne iz prinude. Kada čovek nauči da se raduje bez računa i da zahvaljuje bez pritiska, tada se i krst nosi drugačije – ne kao kazna, nego kao put. I možda je baš u tome skrivena najdublja ozbiljnost ove pouke: dok ne naučimo da Boga volimo i kada nam je dobro, nećemo razumeti ni zašto nam je ponekad teško.

Čitanje Jevanđelja za 33. nedelju po Duhovima

Shutterstock/Andrii Drachuk

 

Poslanica Svetog apostola Pavla Efescima, začalo 224 (4,7-13)

7. A svakome se od nas dade blagodat po meri dara Hristova. 8. Zato veli: „Uzišavši na visinu zapleni plen i dade darove ljudima.” 9. A ono „uziđe“ šta je, osim da prvo i siđe u najdonja mesta zemlje? 10. Onaj koji siđe to je isti koji i uziđe više sviju nebesa da ispuni sve. 11. I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje, 12. za usavršavanje svetih u delu služenja za sazidanje tela Hristova; 13. dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove;

Jevanđelje po Mateju, začalo 8 (4,12-17)

12. A kada ču Isus da je Jovan predan, otide u Galileju. 13. I ostavivši Nazaret, dođe i nastani se u Kapernaumu primorskome, u krajevima Zavulonovim i Neftalimovim, 14. Da se ispuni što je rekao prorok Isaija govoreći: 15. „Zemlja Zavulonova i zemlja Neftalimova, na putu k moru s one strane Jordana, Galileja neznabožačka; 16. narod koji sedi u tami vide svetlost veliku, i onima koji sede u oblasti i seni smrti, svetlost zasija.“ 17. Od tada poče Isus propovedati i govoriti: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.”

Svetac našeg vremena objasnio je kako iskrena, životna ispovest oslobađa dušu od nevidljivih rana i otvara put ka unutrašnjem miru.

Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.

Reči ruskog svetitelja nude neočekivano jednostavan odgovor onima koje pritiskaju misli, nemir i osećaj da im je duša postala tesna.

Pouka velikog podvižnika iz manastira Optinska Pustinja pokazuje kako svadljivost ne samo da narušava odnose s drugima, već i uništava mir i snagu u samom srcu čoveka.

U jednoj od svojih pouka veliki duhovnik 20. veka objasnio je kako anđeli čuvari vode dušu ka spasenju i kako njihova ljubav ostaje skrivena, ali moćna.

Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.