“DA NAM VERA NE POSTANE IDEOLOGIJA”: Snažna poruka patrijarha Porfirija na praznik Cveti

– Evo, praćen mnoštvom ljudi, Gospod ide u sveti grad Jerusalim i to ide na magaretu, hoteći da pokaže da Njegovo carstvo nije odavde, nego da je to carstvo Božje, da je carstvo Njegovo carstvo odozgo i ono silazi među nas da bismo mi mogli da postanemo građani i žitelji tog carstva. Silazi među nas tako što je Gospod postao sve što mi jesmo, poistovetio se sa nama u svemu i po svemu, osim u grehu. Stoga ide u Jerusalim da se sa nama poistoveti i u smrti, da bi tu smrt razorio, da bi uništio najvećeg i poslednjeg našeg neprijatelja, da bi nam darovao život večni, zagrlivši nas i čineći da mi budemo deo Njegovog tela, deo Njegove Crkve, čineći nas da budemo deo Njegovog Carstva – rekao je patrijarh.

Vera kao forma ili život – pitanje koje ne može da se zaobiđe

U nastavku besede pažnja je pomerena sa istorijskog događaja na unutrašnje stanje čoveka, na ono što ostaje skriveno iza spoljašnje pobožnosti. Patrijarh je upozorio na opasnost koja ne pripada prošlosti, već se neprimetno ponavlja i u savremenom životu vernika.

– Gospod ulazi na magaretu smireno u Jerusalim i time se još jedanput sukobljava sa logikom koja se spolja drži zakona, koja se spolja drži zapovesti, koja spolja ispunjava volju Božju, a iznutra ostaje nepreobražena, ostaje gorda, samoljubiva i licemerna. To je farisejska vera i farisejska pobožnost. U osnovi, u pitanju su licemerje i samoljublje. Fariseji su, dakle, oni koji zauzimaju visoke pozicije u najvišem sloju vere, protiv Hrista, protiv Gospoda, jer se On ne uklapa u njihov koncept. Pogrešno su razumeli. On dolazi da bismo se mi uklopili u Njegov koncept, da bismo mi ušli u Njegov zagrljaj, u Njegovo naručje, da bismo se mi proširili, a ne zbog toga da bismo mi Njega suzili i pravili Ga po svojoj slici i prilici i po svojoj logici. On se ne uklapa u njihovu ideologiju, braćo i sestre, i to je ono čega i mi danas treba da se čuvamo: da nam vera ne postane ideologija, da ne mislimo da je to oruđe kojim treba da ulazimo u različite prostore i kontekste i da, suzivši veru na meru ideologije, mislimo da možemo da rešavamo sobom i iz sebe, verom kao oruđem, pitanja od ovog sveta – naglasio je patrijarh.

Poruka izrečena pod svodovima Hrama u svojoj suštini jeste poziv na preispitivanje: da li vera koju živimo ostaje na površini ili zadire u dubinu bića; da li Hrista prilagođavamo sebi ili sebe preobražavamo po Njegovoj meri.

Liturgija na Cveti tako je dobila svoj puni smisao – ne samo kao sećanje na događaj iz Jerusalima, već kao živo pitanje upućeno svakome: gde se nalazimo u tom hodu između spoljašnje forme i unutrašnje istine.

Predstojatelj SPC služio liturgiju u hramu Svetog Save i poručio da čovekov život može biti i sramota i slava,.

Na liturgiji u hramu Svetog Dimitrija poglavar SPC govorio o slabosti čoveka, snazi poverenja i putu koji ostaje otvoren za svakoga, dok je rukopoloženje novog đakona dalo događaju posebnu težinu i simboliku novog početka.

Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.

Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.