„CRNI POKROV ĆE BITI VAŠI SVATOVI“: Kako su predrasude male sredine doprinele da Aleksa Šantić ostane sam

Dok je čitav Mostar ispraćao svadbenu kolonu Anke Tomlinović i njenog postarijeg verenika iz Zagreba, Aleksa Šantić, jedan od naših najvećih pesnika i romantika, stajao je na svojoj terasi, gledao i plakao. Znao je ili barem slutio da više nikada neće videti svoju najveću ljubav, što se, na kraju, i obistinilo. Najgore u svemu je bila činjenica da koliko je on voleo Anku toliko je i ona volela njega. Nažalost, u jednoj multikonfesionalnoj sredini, kakav je bio Mostar u to doba, postojale su nevidljive granice, koje su se nerado ili nikako prelazile.

Ljubav među njima planula je u foto-ateljeu njenog oca Stjepana Tomlinovića, Hrvata i katolika. Koliko je mladi pesnik bio zaljubljen u ćerku ne previše imućnog fotografa, pokazuje i to što ju je svakodnevno pratio u korak, samu ili u društvu mlađeg brata, dok je šetala ulicama grada pod Bijelim bregom. Svakodnevno bi se „slučajno“ sreli, porazgovarali i malo prošetali. Tek će mu mnogo kasnije priznati da je izlaske namerno podešavala u isto vreme kako bi uhvatio njenu satnicu.

Bila spremna da pređe u pravoslavlje

Devojčin otac nije se protivio njihovoj vezi. Štaviše, veza s uglednom i bogatom srpskom porodicom mogla je samo da popravi njegov nezavidni ekonomski položaj. Međutim, u kući Šantića, ali i u čitavom Mostaru, ljubavna veza dvoje mladih naišla je na veliki otpor, pogotovu od Aleksine majke. Nije želela snaju tuđinku i katolikinju, koja joj nije bila ni po meri ni po veri. Nije pomoglo ni to što je Anka bila spremna da se prekrsti i pređe u pravoslavlje.

Ipak, činilo se da što je otpor ukućana bio veći da je tako rasla i Aleksina ljubav. Sve dok ga majka jednog dana nije privela pred porodičnu ikonu i pred njome se zaklela: „Ako je dovedeš u kuću, majka će vas mrtva dočekati. Crni pokrov će biti vaši svatovi.“

Znajući da bi to stvarno mogla da uradi, mladi Šantić je morao da popusti. Ophrvan teškom boli, otrčao je do svoje ljube, objasnio zašto moraju da se rastanu i zamolio za oproštaj. Tako je prekinuta jedna mladalačka ljubav, koja je, ako ništa drugo, iznedrila neke od najlepših stihova našeg velikog pesnika.

Voleo je Šantić i druge cure, ali bi mu pred svakom novom ljubavi iskrsavali i stari problemi, ponajviše nerazumevanje okoline i najbliže rodbine. S jednom od takvih simpatija slavni pesnik za života nije razmenio ni reč, ali ju je voleo do smrti. Toliko da joj je posvetio stihove koji se i danas smatraju jednim od najlepših u bosansko-hercegovačkim sevdalinkama („Sinoć kad se vraćah iz topla hamana, prođoh pored bašče staroga imama“).

Stari imam zvao se Salih Sefić, ali ovo nije pesma o njemu, već o njegovoj prelepoj kćeri Emini.

Dženetska hurija

Emina je imala tek 16 godina kada se zadevojčila, a hercegovački momci već su govorili o njoj da nije obična žena, već dženetska hurija – lepotica iz raja. Kao takva, nije mogla da promakne i iskusnom oku mostarskog poete, pogotovu što su mu nadomak kuće Sefića živeli sestra i zet, koje je redovno posećivao.

Rezultat međusobnog očijukanja bila je i danas vanvremenska pesma „Emina“, koja je pesniku donela mnogo nevolja, ponajviše u sopstvenoj kući. Aleksin stariji brat i glava kuće Šantića zamerio mu je da je žestoko zabrljao telaleći po novinama o nimalo skrivenim osećanjima prema kćeri uglednog imama, verujući da će ga zbog toga izgubiti i kao prijatelja i kao mušteriju.

Srećom po pesnika, Salih Sefić nastavio je da posećuje Šantićevu magazu, Mostar mu je pesmu zapevao, ali je na Eminu morao da zaboravi. Pogotovu što su je ubrzo udali za Avdagu Koludara, s kojim je izrodila čak četrnaestoro dece. Ipak, Aleksu nije zaboravila. Svojoj deci je pričala da s pesnikom nikada nije razmenila ni reč, ali da ga se sećala čitav život. Umrla je 1967, nadživevši pesnika bezmalo četiri i po decenije.

Nesumnjivo da je Aleksa Šantić bio privlačan mnogim ženama. Slovio je za darovitog pesnika, školovanog, harizmatičnog i šarmantnog gospodina iz ugledne i bogate porodice. Nažalost, većina ljubavi su mu ostale neuzvraćene. Hroničari beleže da je bio zaljubljen i u jednu Zorku, ali su i ovu ljubav sprečili roditelji. Doduše, njeni. Ubrzo su je udali za nekog drugog, a Aleksi je preostalo samo da je zaboravi i da se oprosti od nje. Naravno, stihovima: „Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te/U tvojoj bašti ja te vidjeh juče/Gdje bereš krupne raspukle granate.“

Aleksa Šantić umro je od tuberkuloze, 2. februara 1924, u Mostaru, u 56. godini. Nikada se nije ženio niti je ostavio poroda. Ipak, ostao je upamćen kao jedan od najplodonosnijih pesnika i pisaca. Napisao je gotovo 800 pesama i sedam pozorišnih predstava. Nažalost, niti jedna njegova ljubavna pesma nije imala srećan kraj. Ni u poeziji ni u stvarnosti.