ČITAVA EKIPA IDE NA SLAVLJE, POVEZALI SMO SE ZBOG TOGA! Nataša Drakulić otktila šta se dešavalo iz kulisa Dare iz Jasenovca, pa se dotkla Oluje!

„Ljudi koji ne znaju svoju istoriju je kao drvo bez korena“. Istorija Srba i Srbije je definitivno jedna od najbogatijih na Svetu i poseduje mnogo zanimljivosti, koje se i danas ne znaju. Mnogo je bitno poznavati šta se nekada događalo i koliko je kultura bogata. Zato služe i filmovi i serije koje se baziraju na otkrivanju onog što je jako bitno. Jedna od tih je i scenaristkinja Nataša Drakulić koja je za Republiku govorila o najnovijem delu, Kultiuri Srba u Hrvatskoj.

– Ja sam deo te serije. Ima 16 epizoda, prve četiri su Srbi u regionu. Trudili smo se da pronađemo ljude iz tih krajeva. Kada sam radila Liku, bilo mi je super, jer ja odatle, a bila mi je čudna ta Vukovarska oblast, Istočna Slavonije, Baranje i zapadni Srem. Ja do tada nisam bila tamo, nisam ni znala, tako da je to bilo baš istraživački baš lepo. Ta serija je za sve nas, ne samo za Srbe odatle. Lepo je znati ko je sve odatle, šta je sve zaveštano i šta je sve bilo. Odatle je porodica Medaković, iz sela Medaka, po kome je beogradsko naselje Medaković dobilo ime, po Miloradu Medakoviću. Ta porodica je dva veka živela u Zagrebu, pa su morali posle Drugog svetskog rata da dođu ovamo – započela je i nastavila:

– Jako je bilo teško napisati, pogotovu, jer sam se hvatala za nešto što je veće od nas svih. To sa sa sobom nosi ogromnu odgovornost, jer pitanje je da li ćeš staviti sve što treba. Dara iz Jasenovca nosi sa sobom ogromnu težinu, ona je nastala po Jeleni Buhač Radojčić, po kojoj je nastao lik Dare, koja je i danas živa i zdrava. Ta njena sudbina nam je pomogla. Istraživali smo zločin po zločin, pa smo i menjali strukturu scenarija. Tražili smo dosta po arhivima. Da li je Ante Vrban pobio sve te ljude onako, da li su pucali na ljude iz kalašnjikova, nije postojalo zapisano, bila je vellka odgornost. 

Istakla je da je Dara iz Jasenovca više od filma.

– Mi smo se jako povezali zahvaljujući tom filmu. Evo Biljana Čekić koja je glumila Daru 25. oktobra puni 18 godina, pa će to biti kaos svadba. Čitava ekipa će iči na slavlje, postali smo porodica. Trebalo je objasniti toj deca šta i kako, roditelji su bili sa njima, imali smo i psihologe, kako ta deca ne bi imala slučajno neke traume. Sve te porodice su imale nekog ko je bio žrtva Jasenovca. Ta deca su se sjajno snašla. pogotovu što do tada nikada u pozorištu nisu bila. Što se tiče Biljane, onako želi da se bavi glumom, četvrti je srednje, ima do juna da razmisli – navela je Nataša.

Nataša je zbog filma Dara iz Jasenovca imala dosta neprilika u Hrvatskoj.

– Nije bilo prijatno. Morala sam u pratnji policije na očev grob. Kada znaš da će verovatno trajati do kraja života, ne možeš da se ne prepadneš. Nije me toliko uplašilo, koliko me je razočaralo. To je strašno, to neću nikada oprostiti, pogotovu kada mi neko gazi po porodici, a ovaj film isto nema cenu, jer je on rađen za sve naše stradale, to mi je najviše davalo snagu. Moja baka je mogla biti mrtva, a njena majka je bila ubijena. Ponosna sam na ovo – govorila je ona.

Zatim je nam je ispričala stravične stvari iz Jasenovca, a prenela nam je svoje doživljaj iz Oluje.

– Pričala mi je. Nije bila mala baš, imala je 15 godina kada je počeo rat. Nije mogla mnogo da priča, taj narod je dosta stradao. Pogotovu kada je morala da ostane da živi tamo, a Hrvati su se povampirili 50 godina kasnije. Zapamtila je i glas, teror koje su Ustaše vršile, ona je bila najstarija, pa je posle pogibije majke morala da se stara o dva brata i sestri. Najviše mi je strina pričala o svemu tome, meni su te stvari bile nezamislive. Moj deda je iz Plitvica, vodio je krave na ispašu i kada se vratio zatekao je roditelje mrtve, pa ih kao dete sahranio. Nikada nije želeo, a ni mogao da priča, nije imao snage. To su veliki traume, na kraju je doživeo da bude izbeglica – pričala je Nataša i nastavila:

– Ima mnogo sećanja. Slutilo se bilo nekoliko dana. Svi gradovi padaju, ljudi su u strahu, sve nešto čekaš. Nisam želela da se spakujem do zadnjeg trenutka, tog dana je bio neviđeni strah. Ubacuju se hrvatske radio stanice, sve je bilo planski, vojna organizacija. Tuđman govori da ostanemo svojim kućama. Ja sam uzela neki ranac, dokumenti da stavim, mene su ubeđivali da idemo samo da se sklonimo u planinu. Sve sam mislila da ću se vratiti, čak sam i ostavila svog psa. Išli smo kolima dan ipo, putem koji se ide 20 minuta, moja majka nije ništa znala o svojoj porodici. Najteže je bilo kada sam se rastala od roditelja. Mi u kolima nastavljamo, tata moj se okreće, ne može u nas da gleda, kreće da plače, majka mi je dala pare i zlato. Moj brat od ujke je vozio kola, imao je isto kao i ja 16 godina. U jednom trenutku smo svi u autu zaspali od velikog umora, drugu noć smo putovali. Najgori trenutak je bio što ne znam šta je sa mojima, te glasine su najgore. Kada samo se nekako izvukli ka Bjeljini, zamolim negde za telefon, zvala sam rođaku, onda mi je malo laknulo kada mi je javila da su se izvukli i javili Banjaluke. Stari ljudi su prošli pakao najveći, neki su bili u Jasenovcu, Dubici, pa sada ponovo isto preživlljavaju, nepregledna kolona traktora, bilo jezivo i strašno. Tamo su mi svi sahranjeni, odem samo na groblje, porodičnu kuću sam renovirala, ali ne idem, ne smem da je pogledam, odmah mi idu suze. 

BONUS VIDEO: