CEO PRAVOSLAVNI SVET OPRAŠTA SE OD JEDNOG OD NAJVEĆIH DUHOVNIKA SVETE GORE: Patrijarh Porfirije služio pomen starcu Vasiliju

Zvona pravoslavnih manastira i hramova širom vaseljene kao da su danas tužnije zazvonila. Crkva Hristova oprašta se od starca Vasilija (Gondikaksisa), svetogorskog duhovnika čije su molitve, reči i tiho prisustvo decenijama budile veru i nosile utehu bezbrojnim dušama. Njegov odlazak nije samo gubitak za Svetu goru, već i za čitav pravoslavni svet.

U Beogradu je patrijarh srpski Porfirije služio pomen ovom velikom starcu, okružen mitropolitom bačkim Irinejem, profesorima i studentima Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, ustanove koju je starac Vasilije više puta pohodio. Tamo je držao predavanja, učestvovao na simpozijumima i svojim svedočanstvom oživljavao duh pravoslavne teologije, ostavljajući dubok trag u srpskoj bogoslovskoj misli. U paraklisu Svetog Jovana Bogoslova vladala je tišina prožeta molitvom – tišina u kojoj se osećao i bol zbog gubitka i radost Vaskrsenja.

Svetogorac koji je oživljavao manastire

Arhimandrit Vasilije bio je jedna od ključnih ličnosti obnove monaškog i liturgijskog života na Atosu u drugoj polovini 20. veka. Kao iguman manastira Stavronikita, na tom mestu proveo je punih dvadeset i dve godine (1968–1990). Pod njegovim vođstvom ovaj manastir doživeo je duhovni preporod – vratio je centralno mesto liturgijskom životu, sabrao bratiju oko Svete Evharistije i pokazao kako monaško zajedništvo postaje snaga Crkve. Njegov rad i molitva inspirisali su i druge svetogorske obitelji, koje su u njegovom primeru nalazile putokaz za obnovu.

Učitelj i duhovni vođa

Iako je živeo u tišini Svete gore, starac Vasilije nikada nije bio odvojen od sveta. Njegove reči pronalazile su put do vernika širom pravoslavlja. Sa blagoslovom je često izlazio izvan Atosa, dolazio u Grčku, Srbiju i druge zemlje, gde je svojim predavanjima i besedama prenosio iskustvo otačkog predanja u savremeni jezik. Bio je rado viđen gost na bogoslovskim fakultetima i crkvenim skupovima, gde je svojim autoritetom i smirenošću objašnjavao da je srce pravoslavlja zajednička molitva i ljubav u Hristu.

Dar utehe i mira

Mnogi koji su ga upoznali svedoče da je starac Vasilije imao poseban dar utehe. Njegov tihi pogled, molitva i prisustvo činili su da čovek oseti blizinu Božije ljubavi. U vremenima iskušenja umeo je da jednostavnom rečenicom vrati nadu i mir. Upravo zato mnogi njegov odlazak doživljavaju kao lični gubitak, ali i kao poziv da njegovim primerom nastave da žive u Hristu.

Trajni zavet Crkvi

Iako je napustio ovaj svet, delo starca Vasilija ostaje trajno. Njegova zaostavština nije samo u obnovljenim manastirima Svete gore, nego i u srcima generacija monaha, studenata i vernika koji su se kroz njegovu reč i molitvu približili Bogu. U vremenu duhovnih nemira, on je svojim životom pokazao šta znači istinsko služenje Hristu – tiho, smireno, ali silno u ljubavi i istini.

Jeromonah manastira Iviron srušio se tokom pripreme za večernje bogosluženje; bratija i medicinsko osoblje odmah su reagovali, a vernici širom pravoslavnog sveta mole se za njegovo izlečenje.

Arhimandrit kritskog porekla, nekadašnji iguman manastira Iviron, ostavio je za sobom bogato duhovno nasleđe, stotine duhovne dece i spise koji će nastaviti da svetle kao putokaz pravoslavlju u savremenom svetu.