Kasnih šezdesetih godina prošlog veka, kada je Ljudmila očekivala svoje prvo dete, niko nije mogao predvideti izvanredan događaj koji će uslediti. U to vreme, ultrazvuk u ruskim porodilištima nije bio uobičajen, pa blizance niko nije unapred identifikovao. Porođaj, koji se na početku činio kao jednostavan, pretvorio se u nesvakidašnju priču koja će obeležiti živote dva buduća monaha.
Nakon rođenja prvog sina, medicinsko osoblje je mislilo da je sve gotovo i već su se spremali da napuste salu. Ali volja Gospodnja je imala drugačije planove. Iznenada, drugi dečak je dao znak svog prisustva, i lekari su morali hitno da se vrate.
S napetošću u vazduhu, drugi blizanac je uspeo da uzme prvi dah uz pomoć elektrošoka, vraćen je u život u poslednjem trenutku. Majka je bila obuzeta brigom, ali je direktorka bolnice umirila rečima: „Ne brinite, majko, sve je u redu sa vašim Kirilom i Metodijem!“
Iako su roditelji svoje sinove nazvali Jevgenij i Stanislav, u porodici su ih zvali nežnim nadimcima – Ženja i Stas. Dečaci su odrasli u obrazovanoj profesorskoj porodici, gde su se isticali u školi i nastavili svoje obrazovanje na Lenjingradskom politehničkom institutu.
Njihova radoznalost i ambicije su ih vodile čak do SAD-a, gde su stažirali, a zatim su radili na doktoratima u Oksfordu. Ipak, u jednom trenutku, odlučili su da napuste sve što su do tada postigli i započnu novi životni put.
Godine 1999, Ženja i Stas su primili monaški zavet i postali Kiril i Metodije, jedini blizanci koji su ušli u monaštvo na isti dan i čas. Njihova posvećenost duhovnom životu dovela ih je do zvanja doktora bogoslovlja 2015. godine, čime su ispisali još jedno poglavlje u svojoj izuzetnoj priči.
U septembru 2022, otac Kiril hirotonisan je u episkopa zvenigorodskog, vikara patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila, dok je mesec dana kasnije otac Metodije postao iguman Nikolo-Ugreškog stavropigijalnog manastira. U avgustu 2023. vikarni episkop Kiril hirotonisan je u episkopa Eparhije sergijevoposadske i dmitrovste u Moskovskoj oblast.
Kako ste došli do vere? Odakle je sve počelo?
Otac Mеtodije:
– Odrastali smo u običnoj sovjetskoj porodici. O Bogu kod nas nije bilo uobičajeno govoriti. Iako je baka, kako se kasnije ispostavilo, tajno molila. Ali živela je odvojeno, i malo ko je to znao.
Ozbiljno smo počeli da razmišljamo o Bogu kad smo odrasli, početkom 1980-ih. Tada su vrednosti u koje smo iskreno verovali, a koje su u velikoj meri zasnovane na hrišćanskim idejama bratstva, jednakosti naroda, ozbiljno bile uzdrmane. Počelo je da se ističe pitanje novca, uspeha, individualizma…
Otac Кiril:
– Već u ranom detinjstvu počeo nas je brinuti problem smrti. Odjednom smo shvatili da će čovek ranije ili kasnije otići. Pokušavali smo da zamislimo kako je to – sve će biti, a tebe neće biti? Bio je to neki ponor, i teško je bilo gledati u njega. To je, verovatno, bio naš prvi poziv, ali tada nismo došli do vere. Istina, sanjali smo – možda ćemo uspeti postati lekari i izumiti lek za besmrtnost!
Približavanje veri dogodilo se kasnije i nije bilo povezano sa nekom krizom u ličnom ili porodičnom životu. Više sa socijalnom katastrofom, početkom raspadanja sovjetskog sistema, preispitivanjem vrednosti, možda sa nekim urođenim afinitetom prema dubokim pitanjima.
Da li ste imali neke sumnje na ovom putu? Mlade ljude često privlače ezoterika, budizam, paganizam…
Otac Кiril:
– Naravno, tada smo se interesovali za mnoge religije.
Otac Mеtodije:
– Uključujući i svu tu istočnu egzotiku. Čitali smo, sećam se, jednog gurua, osnivača integralne joge.. Mnogo toga smo proučavali. Pokušavali smo na neki način moliti se. I postepeno smo počeli shvatati da razlika u verskim učenjima utiče na praksu duhovnog života. Obično, zar ne?
Otac Кiril:
– Proučavajući istočnu duhovnost, primetio je prisustvo antagonizama: postoje stvari koje se u hrišćanstvu smatraju dobrim, a u hinduizmu lošim, i obrnuto. I to je bilo za nas uputstvo. Tamo postoje vrlo različita shvatanja o ličnosti. Istok propoveda odlazak u nirvanu, prekid ličnog puta, on ne može pomiriti ograničenost sa blaženstvom. Ranije ili kasnije nailaziš na protivrečnost. Odgovore na svoja pitanja pronašli smo u pravoslavlju.
Da li su postojali neki susreti, situacije, razgovori koji su posebno ostali urezani na ovom putu traženja vere?
Otac Кiril:
– Mnogo toga se sklopilo iz razgovora sa raznim ljudima, kao veliki mozaik od različitih kamenčića. Kao tinejdžeri, stigli smo u skautski kamp u Americi i tamo smo upoznali kapelana, momka koji je nameravao postati katolički sveštenik. Sećam se naših razgovora. U mojoj glavi tada je bila potpuna konfuzija. Pitao sam ga, kako se odnosi prema reinkarnaciji.
On je jednostavno odgovorio: “Verujem da je čovek takvo biće koje ne može postati svinja, drvo, kamen. Verujem da je čovek jedinstvena ličnost, stvorena od Boga, i živi jednom.” I pomislio sam: zaista, kako čovek može postati svinja?
Sveštenik iz Sankt Peterburga, Jovan Mironov. On nam je pomogao da napravimo prve korake u crkvi. Jer doći do vere je jedno, ali postati ocrkvenjena osoba je drugo. Potrebno je neko ko će dati pozitivan primer i pokazati da crkva nije samo organizacija i nije kancelarija za ritualne i druge usluge.
Takva osoba je postao za nas otac Jovan. On kaže da u svom životu nije sreo ni jednu lošu osobu. A tri njegova brata i sestra su umrli od gladi u logoru, gde su završili zajedno sa majkom, nakon što su njegovog oca poslali u zatvor zbog odbijanja da se pridruži kolektivnom imanju.
A knjige? Da li su neki pisci uticali na vaše duhovno sazrevanje?
Otac Mеtodije:
– Da, verovatno Dostojevski. Njegovi dnevnici, „Legenda o Velikom inkvizitoru“ iz „Braće Karamazov“, jevanđelski citat iz epigrafa: „Istina, istina vam kažem: ako pšenično zrno, padnuvši u zemlju, ne umre, ostaje samo; a ako umre, mnogo roda donosi.“ To nas je privuklo Jevanđelju, i ono nam je priraslo srcu.
Otac Кiril:
– I teza Fjodora Mihailoviča o tome da je komunizam bio zamena za religiju, verovanje u svetlu budućnost za čoveka u njegovom sadašnjem, zemaljskom stanju, u kojem nije sposoban da se oslobodi greha… A šta ako u toj „svetloj budućnosti“ pronađeš bar jednog čoveka koji kaže: ja se ne slažem, ja ću ti upropastiti tu tvoju budućnost? Jer bez Boga „sve je dozvoljeno.“
Čitajući Dostojevskog, shvatili smo srcem da će građevina moralnosti propasti ako nije zasnovana na veri u Boga. Ljudi se nikada neće složiti šta je dobro, a šta zlo, jer bez Boga nema koordinatnog sistema.
Otac Mеtodije:
– Iako je sada popularna ideja da postoje neke „opšteljudske vrednosti“, to je zapravo fikcija. One su veoma različite, te „opšteljudske“ vrednosti.
Kako ste odlučili da se krstite?
Otac Кiril:
– Krstili smo se 1991. godine, mada se verovatno ne može reći da je to bila već potpuno promišljena odluka. Smatrali smo se nedovoljno spremnim, i to je verovatno bila istina. Te godine smo drugi put leteli u Ameriku na skautski kamp, i naša mama je rekla: “Ako već letite tako daleko, treba da se krstite.” Nismo se prepirali i krstili smo se u Crkvi Svete Ekaterine u Murinu. Tamo smo upoznali oca Jovana.
U Americi, iz nekog razloga, nismo ni jednom otišli do pravoslavne crkve. A kada smo se vratili, setili smo se da se nismo pričestili nakon krštenja. Otišli smo kod oca Jovana, a on kaže: „Gde ste vi sve? Ja se za vas molim, a vas nigde i nema…“
Kako to, u vašoj porodici čak nije bilo govora o Bogu, a sada se ispostavlja da je mama insistirala na vašem krštenju?
Otac Кiril:
– Mama je ipak bila vernica, ali to je bila takva nečvrsta vera. Iako je imala baku koja je bila pobožna.
Koliko je bilo teško naviknuti se na crkveni život?
Otac Mеtodije:
– Bilo je teško naučiti se moliti u crkvi. Navikli smo se na kućnu molitvu, na razgovor s Bogom “jedan na jedan”. Čak ni zajedno nam nije bilo lako. Jedno je razgovarati s nekim o Bogu, a drugo je stajati zajedno i moliti se…
Otac Кiril:
– Da, postojala je neka unutrašnja barijera koju je trebalo prevazići, možda čak i osećaj neke nelagodnosti jedan pred drugim.
Otac Mеtodije:
– Posebno u crkvi. Da biste razumeli šta je izazivalo tu nelagodnost, zamislite, na primer: stojite u crkvi, molite se, a baka pored vas ponavlja naglas sve što kaže sveštenik, i to vas nervira. Gde je problem? Očigledno, u meni, a ne u njoj. Lakše je odmaknuti se od bake, ali ispravnije je iskreno se suočiti sa sobom: šta je to što izaziva taj nerv?
Otac Кiril:
– Drugi težak trenutak bio je shvatanje šta znače tajna ispovesti, tajna pričešća, kako u njima pravilno učestvovati, šta znače za tebe. Koje je uopšte značenje redovnog pričešća. Koliko se treba moliti, koliko se treba postiti. Tamo, u žitijima svetaca piše da su se oni veoma mnogo postili — možda i tebi treba tako?
Otac Mеtodije:
– Ovde je važno pitanje mere, postavljanje pravih akcenata, strukturiranje duhovnog života. Hvala Bogu, tu je bio otac Jovan, koji nam je pomagao.
Kako su vaši roditelji reagovali na vaše vraćanje u crkvu?
Otac Mеtodije:
– Odnosi u našoj porodici su se veoma zakomplikovali posle našeg krštenja. Nekako se tata nije slagao sa tim, nešto nije odgovaralo mami. A inače smo uvek imali veoma dobru, složnu porodicu, i atmosfera kod kuće je bila jednostavna, topla. Njihovo nerazumevanje našeg crkvenog života bilo je posebno teško.
Otac Кiril:
– Tata je bio naučnik. Crtao nam je dijagrame: koliko procenata treba posvetiti nauci, koliko sportu, koliko umetnosti… Na veru je odvajao maksimum deset procenata. Osećao je da smo mi ljudi sa interesovanjima, i govorio je: „Evo, vi sada u to idete potpuno, a imate gotovu profesiju, diplomirani stručnjaci, fizičari, istraživači. I šta, sada ćete sve to izgubiti?”
Otac Mеtodije:
– Pokušavali smo da objasnimo, da objasnimo da smo gladni duhovno, da moramo to zadovoljiti.
Otac Кiril:
– Sećam se, trebali je da pišem doktorsku disertaciju, a ja sedim, čitam nešto od učenja prepodobnog Serafima Sarovskog. Dolazi tata I pita: „Opet!?“ A ja odgovaram: „Tata, ovo je zanimljivije“. A on meni: „To nije argument“. I ja opet uzimam knjige…
Najkritičniji trenutak bio je kada je tata predložio da se iselimo. Za naše roditelje to je bila potpuna besmislica, veoma su nas voleli. Ali imali smo već 21 godinu. U principu, bili smo spremni za samostalnost, samo nismo hteli da pokvarimo odnos s njima. Trudili smo se da budemo veoma pristojni, da ne izazivamo konflikte, ali od naših osnovnih stavova nismo mogli odustati.
Kada ste prvi put ozbiljno razmišljali o monaštvu?
Otac Metodije:
– Želja da se posvetimo Bogu pojavila se u srcu, verovatno još kada smo tek čuli Jevanđelje. I pomislili smo, blizanci, pogotovo jednojajčanim, treba da idu u monaštvo. Jer, ako si oženjen, moraš se uskladiti dušom sa drugim čovekom, što znači da će uvek postojati neki element između nas dvojice.
U istoj zgradi iznad nas živela su još dva blizanca, išli su u istu školu. Ali oni su išli 10 metara jedan od drugog, a mi smo uvek išli zajedno i razgovarali o nečemu. Jednoglasnost je kod nas uvek bila primarna. A pošto imamo tu datost, znači, treba je čuvati.
Naravno, shvatili smo da i u monaštvu mogu da nas pošalju na različite poslušnosti, što se u principu i dešava, pa da imamo sve manje prilike za razgovor: puno duhovne dece, puno briga. Ali bilo je takvo razmišljanje: u našoj situaciji, bolje je služiti Bogu zajedno.
Otac Kiril:
– Ta misao sama je izrasla u duši. Sećam se, kandidati za sveštenike često su pitali: oče, koji put izabrati? Moraju se odlučiti: ili se oženiti ili primiti monaštvo. Jedan dečko čak je malo bio zbunjen time, stalno je upoređivao prednosti i mane ovog i onog puta. Te prednosti i mane mogu biti veoma mnogobrojne, ovaj problem se ne može rešiti racionalno – treba se moliti. I mi smo ga savetovali da se, pre svega, pripremi da postane sveštenik, a da li će biti oženjen ili ne – to je već sekundarno. To će ti Gospod reći.
Jesu li se odnosi s roditeljima popravili?
Otac Kiril:
– Da, ipak su, iz poštovanja prema nama, prihvatili naš izbor, za šta smo im veoma zahvalni. A kasnije, tokom jednog od naših poseta ocu Nikolaju Gurjanovu, zamolili smo ga da se pomoli za roditelje, a on nam je savetovao da ih nagovorimo da se venčaju u crkvi. I tako su došli da nas posete u jedan od pskovskih manastira gde smo radili kao poslužitelji, a duhovnik manastira predložio je da ih venča. I pristali su.
Koja vam je posebno draga uspomena iz detinjstva u vezi s komunikacijom s vašim roditeljima?
Otac Kiril:
– Tata je malo obraćao pažnju na nas dok smo bili sasvim mali, smatrao je da je to više ženski posao. A kada smo malo odrasli, voleo je da se nasloni na nas i mašta. Takođe smo vrlo zahvalni ocu za sistematski fizički trening, za to što je u nama gradio volju i cilj. A mami za njenu toplinu, za njenu brigu i ljubav.
Otac Metodije:
– Sećam se, otac nas je učio analiziranju života. Vraćamo se s mora, putujemo vozom, i on počinje: „Evo, bili smo mesec dana na moru, recite, šta vam je najviše zadržalo pažnju, šta je bilo najinteresantnije, šta ćemo pamtiti iz ovoga.“ To me je mnogo naučilo. Ova analiza stvarno pomaže ljudima u duhovnom životu. Kada čovek počne da nabraja nevolje, tuge, prigovore, uvek je vredno pitati ga: a šta je bilo najbolje, za šta bi zahvalio Bogu?
Sa čim je monahu najteže nositi se? Sa kakvim osećanjima i teškoćama?
Otac Metodije:
– Prva teškoća za mene bila je kada je vladika posle postriga počeo da govori: „Evo, vi sada ste akademski monasi, morate se baviti naukom…“ A meni je unutra nekako bilo nelagodno. U suštini, uprkos svim poslušanjima, glavno u monaštvu je molitva, ne želim ja da budem naučnik. Znači, doslovno sam pre samo što sam dao poslušanje, a onda slušam nadahnute govore o tome kako treba obnoviti Duhovnu akademiju, i unutra se ne slažem s tim. Godinama sam razmišljao o manastiru, a ovde akademija, nauka…
Međutim, čak i tada bio sam siguran da će nas Gospod voditi tamo gde je potrebno. U stvari, mnogo toga što je tada rečeno, nakon postriga, ostvarilo se. Morali smo mnogo da radimo, i napisali smo disertacije o teologiji, magistarsku i doktorsku.
Otac Kiril:
– Za mene je najteža bila lična molitva. Pogotovo kada ste umorni i briga je puno, a treba naći vreme za molitvu. To je, usput rečeno, problem mnogih sveštenika. Oni se stalno mole za nekoga, s nekim, i to je sve veoma važno. Ali onda se možete lako opravdati: pa, već sam toliko molio danas, idem da spavam. I ispadne da druge učite, a sami ne činite.
Još jedna teškoća, možda čak i glavnija, to su ljudske pritužbe. Posvetiš pažnju nekome, brineš se, a onda ti kasnije prigovaraju: “Oče, moraš ovo, moraš ono, nisi mi posvetio vreme…” I teško je i bolno objasniti takvoj osobi da je preterao. Ispada da treba da se potpuno posvetiš, ali kada vidiš da kod osobe postoji neka vrsta pohlepe, treba je zaustaviti, reći: “Znaš, ne mogu uvek biti uz tebe, postati tvoj džepni otac.
U čemu je radost, sreća za monaha?
Otac Metodije:
– U istom kao i teškoće – u ličnoj molitvi. I još, kada vidiš duhovni uspeh drugog čoveka, to mnogo znači.
Otac Kiril:
– Ipak, monaštvo je stanje u kojem, uprkos svim naporima i obavezama, nisi toliko opterećen društvenim problemima kao porodični ljudi. Evo Svetog Inokentija, bio je oženjen sveštenik, a kada mu je žena umrla, a deca odrasla, postao je monah i prvi arhijerej Ruske pravoslavne crkve 19. veka. I u pismu jednoj od svojih kćeri, monahinji, pisao je: “Ćerko, tvoja braća i sestre su u braku, ali čak i ako su se našli u najboljim porodicama, ne zavidi, tvoj život u poređenju s njihovim životima – to je kao predvorje raja.”
Može li se reći da je posebno duhovno iskustvo imati brata blizanca?
Otac Metodije:
– Govorili smo da je bilo teško početi zajedno moliti se. Možemo reći da je i sada u nekoj meri za nas dodatni duhovni rad. Ne samo molitva, već i sve zajedničke aktivnosti.
Treba uskladiti svoje gledište s gledištem brata, a ona se ne uvek poklapaju. Ali treba naći zajednički jezik: u radu, u organizaciji gradnje pri crkvi. Jedno je kada sveštenik ili duhovnik negde daleko, pa se ne viđaš s njim svaki dan. A sa bratom se viđaš svakoga dana.
I ja sam zahvalan Bogu i bratu što ga ima, inače bi postojala opasnost da postanem neka vrsta malog pape: „Šta sam rekao, tako će biti“. A ovde treba uzeti u obzir šta misli otac Kiril (smeh).
Otac Kiril:
– I ja bih se složio s tim. Pa, verovatno mi pomaže odlučnost oca Metodija, njegova doslednost, metodika.
Otac Metodije:
– A ja bih dodao: „Kiril“ se prevodi kao „sunčev“, evo i otac Kiril je uvek pozitivan. Ja, sa svojom odlučnošću, ponekad vidim neke probleme koji izgledaju teški, ali njegova pozitivna energija pomaže.
Braća Zinkovski, episkop Kirilo i iguman Metodije svojom životnom pričom i delima podsećaju nas da su čuda moguća i da su ljubav i vera moćniji od svega.
Posle niza koncerata po srpskim hramovima, u okviru pokloniče turneje, anđeoski glasovi ovog hora, ogrejaće dušu beogradske publike u Ruskom domu
Brat apostola Jakova i sin Josifa drvodelje propovedao je Jevanđelje širom Judeje, Samarije, Sirije i drugih regiona, a njegovo mučeništvo ostaje svedočanstvo nepokolebljive predanosti Hristu.
Bugarska pravoslavna crkva izabrala je mitropolita Danila za novog patrijarha, a poglavar SPC pozdravio je ovaj svečani čin, ističući duhovnu povezanost i bratstvo između dve crkve, kao i važnost zajedničkog svedočenja Hristove vere i propovedanja Jevanđelja.
U Nedelju Svih Svetih, Sveti Teofan Zatvornik nas podseća da Crkva, posle silaska Svetoga Duha, proslavlja sve one koji su postali svetitelji blagodaću Duha Svetoga, koja donosi pokajanje, oprost grehova i vodi kroz borbu sa strastima do čistote.
Posle niza koncerata po srpskim hramovima, u okviru pokloniče turneje, anđeoski glasovi ovog hora, ogrejaće dušu beogradske publike u Ruskom domu
Jedan od najomiljenijih besednika današnjice, na duhovnoj tribini u Čačku evocirao je uspomene na blaženopočivšeg vladiku i njegova mnogobrojna čudesna dela, među kojima je i razagnanja oblaka.
Svakim ispisanim slovom i svakom naučenom pesmom, mladi iz regiona kroz igru i učenje u Manastiru Svetih Arhangela kod Prizrena, ne samo da usvajaju znanje, već postaju i čuvari dragocene tradicije koja vekovima čini srpski narod posebnim.
U svojoj knjizi, za drugi utorak posle Pedesetnice, Sveti Teofan Zatvornik daje smernice kako prepoznati vukove u ovčijoj koži i ostati veran Gospodnjim učenjima.
Na nadahnutom predavanju u Čačku, jedan od omiljenih besednika današnjice, protojerej-stavrofor Gojko Perović osvetlio je suštinu Kosovskog zaveta kao duhovnog obećanja čoveka Bogu. Kroz primere iz istorije i svakodnevnog života, podsetio je na značaj vernosti, žrtve i držanja date reči.
Uživajte u lako pripremljenim i hranljivim jelima koje su savršene za dane posta: ukusna čorbu od griza i praziluka, aromatičan rižoto sa prazilukom, hrskave ćufte od pahuljica i povrća, te osvežavajući sos od kiselih krastavaca i belog luka.
Uz molitveno učešće patrijarha srpskog Porfirija, arhiepiskopa ohridskog i makedonskog Stefana, kao i brojnih arhijereja, vernici su Hramu Svetog Dimitrija u Bitolju prisustvovali svečanom činu kanonizacije velike podvižnice koja je svetionik vere i nade za sve generacije.
POGLEDAJTE JOŠ:
HOROSKOP ZA SUBOTU 6. JUL 2024! Jarci – mudar poslovni potez može doneti veliki finansijski dobitak, Lavovi – u iskušenju ste da uđete u tajnu vezu!
SVEŠTENIK SINIŠA NIKITOVIĆ MODERNE TEHNOLOGIJE STAVIO U SLUŽBI MILOSRĐA: „U vreme posta, neophodno je činiti dobra dela, samo ona ostaju iza nas“
SVE ŠTO RADI „DON“ RADI SAMO SA JEDNIM CILJEM: Pogasiti sve druge i ucenjivati državu!