Bila je najlepša u zemlji, a onda je ostavljena u 7. mesecu trudnoće! Ova žena joj ukrala muža i izbacila na ulicu

Legendarna Tereza Đelmiš sa 19 godina odvedena je na modnu pistu i proglašena je najlepšom Vojvođankom.

Rođena je 2. juna 1951. godine u Beogradu, potekla je iz radničke porodice – od oca Lajoša, metalostrugara iz Subotice, i majke Mare, mašinskog tehničara iz Like, a ima i mlađu sestru Božanu.

– Sa sestrom sam bosonoga odrasla u bajkovitim vinogradima i sa životinjama. Gledali smo kako ih roditelji hrane i učestovali smo u tome. Sestra i danas ima i salaš i životinje i, evo, sad sam se i ja sa zadovoljstvom vratila. Vinograde treba gajiti, to je sveta kategorija, za mene ima sveto značenje – rekla je Tereza u emisij „Dok anđeli spavaju“ pre nekoliko meseci, te se osvrnula na titulu misice:

– Eto, i to je pravo čuda da sam iz svog bosonogog detinjstva lansirana u nekakvi beogradski džet-set, gde sam upoznala i pisce, i slikare, i glumce. Ali sam se posle takmičenja u Lonodnu vratila u školasku klupu da završim peti razred Učiteljske skole i to je prestavljalo čudo za novinare, nisu mogli da veruju da sam se vratila u Suboticu u svoje „blatište“.

Maštala je o tome da postane učiteljica, a novčana nagrada koju je dobila kao kraljica lepote omogućila joj je da upiše Filološki fakultet u Beogradu. Iako su na njenu adresu pristizale brojne ponude iz sveta estrade, glumce, modelinga, Tereza je imala samo jednu želju – da napreduje u obrazovanju.

Kako je postala najlepša devojka u Jugolsaviji?

Na takmišenju u lepoti odnela je ubedljivu pobedu. Žiri, sastavljen od mnogih poznatih ličnosti (Oliver Mlakar TV voditelj, Bata Živojinović glumac, Dragan Džajić fudbaler…) doneo je odluku da je Mis Jugoslavije 1970. godine – Tereza Đelmiš iz Subotice.

Na spektaklu u Domu sindikata u Beogradu, između 24 devojke iz svih krajeva zemlje, ponela je krunu i titulu Mis Jugoslavije. Osim krune, tada je dobila i novčani nagrada, automobil Fiat 1300, šivaću mašina Bagat i put u London i učešće na izboru za Mis sveta.

Na svetskom izboru, Tereza je ušla u top 10 ali ne i u prvu trojku, kako je tipovala većina prisutnih novinara iz sveta. Kada se vratila kući, čekala su je svetla estrade i odluka o tome šta dalje. Tih godina je ta titula obećavala glumačku , pevačku ili karijeru fotomodela i mesto u tadašnjem džet setu. Tereza je od svega odabrala – obrazovanje.

I kako javnost nije mogla da veruje da se odmah posle svetskog izbora lepote vratila na izvorište, odmaj je snimljena emisija o Terezi koja se vratila da živi u Učiteljskoj školi. Upravo tada se dešava sudbonosno susret za nju.

– Dragan Babić je došao da snimi emisiju sa mnom i da vidi kako izgleda moj životu u Učiteljskoj školi, kao i kako držim časove đacima prvacima. I to je bilo sto čudo što je emitovano – otkrila je nedavno Tereza.

Velika ljubav sa Babićem

Presudan moment u njenom životu bio je susret sa Draganom Babićem, svojevremno jednim od najboljih novinara koji je bio autor brojnih ekskluzivnij televizijskih intervjua. Dragan je snimio emisiju „Dvogled“ o Terezi i od tada se nisu odvajali punih devet godina.

– Ma ja nisam pratila ta takmičenja, znala sam samo neke naše čuvenije lepotice. Na takmičenje se nisam ja prijavila, već je to uradio novinar iz subotičkih novina Milenko Brustulov. Slikao je jednom prilikom na Paliću i poslao te moje slike u „Bazar“ i druge naše listove. I posao ih je i na konkurs, takoreći, bez mog znanja. Kad sam dobila poziv da se pojavim u Zrenjaninu, bila sam stavljena pred svršen čin. Na iznenađenje svih i na svoje iznenađenje bila sam izabrana za najlepšu. Posle sam došla u Beograd i tamo isto bila najlepša – rekla je Tereta u emisji „Dvogled“ 1971. godine.

Upravo tada nastaje i čuveni kadar u kojem Tereta i Dragan, na njegov predlog, voze bicikle pored Palića. Već pri prvom susretu među njima su se stvorile ljubavne varnice.

– Pošto je Babić bio iz filmskog sveta, on je predložio da mi snimino tu scenu. On je sve to složio i mi smo onda vozili narednih deset godina – rekla je čuvena lepotica kroz osmeh.

Međutim, ta njihove vožnja nije imala srećan kraj, u njihov odnos umešala se, doduše nenamerno, čuvena glumica Liv Ulman.

– Ta vožnja završila se srećno, jer je na putu bio moj sin Damjan. Međutim, saobraćaj je uletela Liv Ulman, čuvena glumica sa kojom je Dragan snimao emisiju u Londonu „To sam ja“, koju sam mu, čak, ja i pomogla da je osmisli. On posle „Dvogleda“ nije znao šta će, ispisao se, ostao je bez ideja, pa smo mu predložili da napravi tu seriju i uspeo je da ugovori intervju sa Liv – ispričala je Tereza do detalja kako njena ljubav sa Draganom počela da se gasi, te dodala:

– Zajedno smo i osmislili ime serijala „To sam ja“, sa idejom da sagovornici budu iskreni i otvoreni. Otišao je u London sa snimi tu emisiju, i tu se desila nova ljubav „a la Babić“. I ja sam bila ostavljena na ulici u sedmom mesecu trudnoće. To sam junački podnela, nekako sam imala čudesno smirenje. I nisam „dugo“ plakala, samo dva, tri meseca, dok se Damjan nije rodio. Tako sam ja postala majka i prenela svu ljubav na svoje dete. Na jednog novog Babića.

Nadovezuje se i istče da je od tadašnjeg direktora RTS-a Bore Mirkovića zatražila da ne daje otkaz Draganu Babiću.

– On je samo digao sidro i ostavio i mene, i televiziju i Jugoslaviju i sve od zaljubjenosti svoje. Otišla sam da zamolim Boru da mu ne da otkaz, jer ću onda ja da izgubim zdravstveno i socijalno osiguranje, ne bih mogla ni da se porodim u porodilištu. Kada je čuo priču i da ja nisam zaposlena na RTS-u, već pod ugovorom, odmah je izdao dekret da se zaposlim. I tako sam ja primljena na posao 15. avgusta, a porodila se 18. 08. 1980. godine i rodila muško -govorila je čuvena misica.

Ceo Beograd se čudio, a sa druge strane, i divio kako se Tereza izdigla iz čitave situacije.

– Imala samo kome da se okrenem i šta da radim. Bila sam lektor i prevodilac za mađarski i engleski jezik. Prevodila sam mađarske filmove, dobro sam zarađivala i to me je ispunjavalo.

Damjan je zavrio Akademiju likovne umetnosti, ali nikada nije osetio šta znači živeti u porodici sa roditeljima.

– Nikada nisam živeo u porodici, imao sam nula godina, kada su se moji roditelji rastali – rekao je kada je imao samo 15 godina.

Kako je istakla, Dragan je bio omiljeni šmeker, intelektualac, sjajan pisac, a knjige su bile njegova strast.

– Obožavao je knjige. Prvo bi ih mazio, pa onda čitao. Obavezno bi podvlačio rečenice i pisao svoje primedbe, zato je voleo da poseduje knjige koje čita. Danas kada Damjan to čita, smeje se i doživljava ih lično.

Kako je naglasila, i fakultet je završila tokom braka sa Babićem i to kod njega u krilu.

– U njegovom krilu sam završila Filološki fakultet. I ja sam Draganu Babiću beskrajno zahvalna i što me je uzeo i što me je ostavio. Mogu tako reći, zato što je tako, valjda, trebalo da bude. Mislim da je njemu Bog dao nešto što nije mogao da odbije, da bi mene oslobodio za neke nove zadatke koji su me čekali – smatrala je Tereza.

Neočekivana ljubav u avionu

Dalje je put odveo u Ameriku.

– Skale Mitić me je molio da ne sedim tako kao učmala raspuštenica, nego da krenem u Njujork sa Mirom i njim. On je poslom išao u Kanadu, a nas je hteo da povede u Njujork, da se malo provedemo. I ja sam pristala. To je bio april 1986, i dok smo bile tako, izbija Černobil, a to je poremetilo mnoge planove. Mira i Skale su se vratili ranije, a ja sam imala tu rezervisanu jeftiniju povratnu kartu i morala sam da čekam do 12. maja. Jedva sam izdržala, gledajući na televiziji ono zastrašivanje naroda. I došao je taj dan povratka, let je bio iz Njujorka do Franfurkta, pa se tu presedalo u manji avion za Hrvatsku i Srbiju. Međutim, zbog tehničkih problema, sleteli smo u Ljubljanu. Svi smo bili evakuisani, psi su pregledali naše prtljage, a tu je bio jedan američki gospodin koji je sve prihvatao sa dozom humora. I mene su bili prozvali da otvorim kofer, a u njemu su bile neke igračke za Damjana. I onda je taj šarmanti gopodnik rekao kako smo zbog mene sleteli i dangubimo šest sati, sve to za dozom humora – priča Tereza.

Opisuje kako je jedan zanimljiv čovek iz Los Anđelesa, obučen u stilu američkog seljaka, nekako potencirao da njih troje nastave razgovor.

– Dok smo išli ka avionu, pričao mi je taj šarmanti Amerikanac kako je njegov otac Ilija došao iz Odese 1921., i kad je rekao to: „Ilija“, nekako mi je zazvučalo milo. Ušli smo u avion, ja sam otišla skroz naped, i evo i njih dvojice, nastavili smo razgovor, rešim da ne budem namćorasta više i da komuniciram malo. I tu se mi dogovorimo da se vidimo u Beogradu, a taj gospodin se zvao Ričard Guld. I ja obećam da ću doći.

Ali, kada je sutradan kontaktirao, smišljala je izgovore da ne ode.

– Rekla sam mu da imam sina i da nema ko da ga čuva, a on mi je odgovorio da bez njega ni ne dolazim. Krenemo Damjan i ja, kad dolazi moja sestra i kaže mi: „Ja sam sad došla, a ti ideš na sastanak sa tamo nekim Amerikance“, i ja povedem i nju. I tako mi čoporativno dođemo u „Maderu. Moja sestra je vodila razgovor i spasla stvar. I uglavnom, nakon tri godine, taj gospodin je postao moj muž. I kad je dugo dete bilo na putu, mi smo se preselili u Ameriku. U avgustu 1989. smo se preselili, ja sam ćerku rodila u septembru..

Sa Ričardom je živela punih 30 godina zajedno.

– Sakle Mitić je bio i naš kum na venčanju u Njujorku i sve vreme je bio uz nas. Bili smo zajedno do kraja. Iznenada je preminuo od infarkta.

Kada se vratila u Srbiju, javljala se iz Beograda kao reporter CNN-a.

Postala je 1992. godine dopisnik RTS-a iz Ujedinjenih nacija. Deved godina živela je u SAD-u, da bi se 1998. godine vratila u Beograd i do penzije radila u prevodilačkoj službi RTS-a.

Iako su joj predviđali svetsku karijeru zbog očaravajuće lepote i elokventnosti, Tereza je odabrala potpuno drugačiji život.

Danas je Tereza sedamdesettrogodišnja lepotica s belom kosom vezanom u dugačku pletenicu, koja ostavlja bez daha jednom običnom, ljudskom, i nečuvenom iskrenošću.

Živi u Inđiji u roditeljskoj kući, gde gaji kokoške, patke, koze, pse i mace. Za sebe kaže da je seljanka iz Sremna koja se preko Londona, Njujroka i Pekinga opet vratila u vinograde.

– Kako sam se vratila životu na selu i životinjama, shvatila sam da puno znači živeti sa životinjama, jer, ta veza je jako bitna. U životinjama život tinja, vidite tu ima tinjanje životno i smisao života. Imatu neku životinju – kuče, mače, tada se u vezi i sa životom sami. I u Kusturičin film „Život je čudo“ počinje scenom gde gruvaju topovi i rat besni, a sa druge strane, u jednom ćošku kvočka rađa piliće. I život tinja, bez obzira na rat i rušenje jednog sveta – objašnjava ova neverovatna dama.

Svakom svojom borom se ponosi i nikada joj nije padalo na pamet da nešto radi na licu.

– Ne moram ništa da radim, jer ja nisam javna ličnost, već seljanka iz Srema. Dobra sam svojoj deci i unučićima takva kakva sam. Dobra sam i mojim baštama i vinogradima. Ljudi vole prirodnost, to je luksuz koji je malo kome dat – zaključila je neponovljiva Tereza Đelmiš Babić.

(INFO/ INFO/Stil/prenela PV)