AKO POGINEM, NEKA BUDE BRZO, SAMO DA NE OSTANEM INVALID! Ispovest heroja s Košara o paklu na karauli ledi krv u žilama

U trenucima kada se o ratovima na tlu bivše Jugoslavije sve češće govori iz političkih perspektiva, a sve ređe iz ljudskih, objavljujemo ispovest jednog od onih koje istorija pamti po tišini, skromnosti i hrabrosti.

Ivan Ranković, nekadašnji redovni vojnik Vojske Jugoslavije i odlikovani borac s Košara, govorio je u našoj emisiji „Na ivici“, koju možete pogledati na Jutjub kanalu INFO news, o užasima NATO agresije, prijateljima koje je izgubio, komandantima koje smatra očevima, ali i o borbi koju i danas vodi za dostojanstvo, istinu, sećanje…

Košare nisu samo ratna epizoda. Košare su simbol. Ovaj razgovor podseća na to ko su bili ti mladići koji su stajali na granici iza koje je bila njihova Srbija.

🟥Vi ste odlikovani. Šta za vas znače Košare?

– Drago mi je da se i dan-danas priča o Košarama. Otišao sam tamo 1999. kao 22-godišnjak, da služim vojsku. Voleo sam svoj narod, državu, tada Saveznu Republiku Jugoslaviju. Kad je počelo bombardovanje, dobili smo naređenje i krenuli. Niko nas nije pitao niti smo mnogo razmišljali. Jednostavno, ideš da braniš ono što je tvoje.

🟥Da li ste znali gde tačno idete? Kakav je bio osećaj?

– Već se tada znalo šta se dešava dole. Bile su demonstracije, sukobi, prisustvo mudžahedina, haos. Tek sam bio mesec dana na služenju kad su nas poslali. Sećam se jedne epizode, podoficir je tražio ko je krvna grupa A negativna jer je trebalo za ranjenog policajca. Bez razmišljanja sam otišao da dam krv. Nije važno kome, krv je krv. Bilo je jasno da će da eskalira. Oficiri koji su s nama bili imali su iskustvo iz rata u Hrvatskoj i Bosni. Nismo ništa dovodili u pitanje, čistili smo teren od terorista. Ta bitka je dobijena, a mnogi ni danas ne znaju koliko je to bila velika stvar. Spasli smo državu.

🟥Kako ste se osećali kao mlad čovek, pun života, u tim trenucima kada ste dan i noć ratovali?

– Nije bilo mnogo vremena za razmišljanje. Boriš se za sebe, saborce, za državu. Kad dođe trenutak, u glavi ti je samo: „Ako poginem, neka bude brzo. Samo da ne ostanem invalid.“ Došao je i otac da me vidi, pokušao da me ohrabri. Rekao mi je: „Naši preci su uvek izlazili kao pobednici. Tako ćeš i ti.“

🟥Vaš najbolji prijatelj je poginuo.

– Da. Darko Milošević. Poginuo je od bombe koju je jedan od mudžahedina bacio u rov u kojem je bio. Umro je kasnije u bolnici. Ja sam u toj akciji ranjen. To su trenuci koje ne možeš da zaboraviš. U toj borbi nije bilo mnogo razmišljanja. Ideš, boriš se, nadaš se da ćeš ostati živ. Naš komandant je bio general Vladimir Lazarević. Za nas otac. Takvih ljudi više nema. Nažalost, završio je u Hagu iako je sve radio profesionalno, časno. Da nije bilo takvih kao on, ne znam kako bismo izdržali.

Foto: Ustupljene fotografije/Privatna arhiva

🟥Posle povlačenja i završetka bitke, kakav je bio odnos države prema vama?

– Da budem iskren, kao da bi im bilo lakše da smo svi poginuli. Mnogi naši saborci su zanemareni, niko nije pitao kako smo, da li nam treba nešto. Neki su rekli: „Mrtva usta ne govore.“ Strašna rečenica. Isti oni koji su nas slali na liniju kasnije su hapsili naše generale. To je bila izdaja.

🟥Kako ste uspeli da nastavite normalan život? Da li su vas pratili psihički problemi?

– Svako se nosi na svoj način. Imao sam sreće, osnovao sam porodicu, deca su tu, saborci su mi bratstvo. Neki nisu izdržali. Nisu svi imali podršku ni snagu. Ali trudimo se da pomažemo jedni drugima, i dan-danas. Imamo udruženje, organizujemo pomoć borcima i porodicama poginulih. Pomažemo kako god možemo i to je naša dužnost.

Pravoslavlje je moja snaga, utočište i ljubav

🟥Kakvu ulogu ima vera u vašem životu?

– Veliku. Svake godine idem na Hilandar. To je mesto gde se čovek resetuje. Vera me je držala kroz sve. Pravoslavlje je snaga, utočište i ljubav. Svaki Srbin bi trebalo da oseti blagoslov Svete Gore. To ti daje mir.

Foto: INFO

🟥Da li ste tada, dok ste bili u Peći, posećivali Pećku patrijaršiju? Da li želite da se vratite na Kosovo?

– Jesam, bio sam. I, naravno, voleo bih da se vratim. Kosovo je srce Srbije. Nepravda prema našem narodu je ogromna. Vidimo kako se u svetu podižu spomenici drugima, a o nama ćutanje. I zato moramo mi da pričamo, da pamtimo.

🟥Da li obilazite porodice saboraca koji su poginuli?

– Naravno. Idemo svake godine na dan pogibije. Dokle god mi pričamo o njima – oni su živi. Njihove porodice su naše porodice. Držimo se zajedno. Tako treba da bude.

Foto: Vladimir Lukić

🟥Za kraj, vaša poruka mladima?

– Volite Srbiju. Čuvajte je. Držite se zajedno jer, ako se ne držimo mi, neće niko drugi. Sloboda se ne podrazumeva. Za nju se gine. I to ne sme da se zaboravi.

BONUS VIDEO