Teodora je bila sigurna da je čula svoje ime.
– Teodora! Teodora, pomozi mi!
Glas je dopirao iz pravca starog voćnjaka, iza crkvene porte. Bio je tih, isprekidan i nekako neobičan, kao da ga je vetar čas približavao, čas odnosio u daljinu.
Devojčica se zaustavila nasred staze. U jednoj ruci držala je kesu sa jabukama za prazničnu trpezu, a drugom je pridržavala kapuljaču koju je vetar uporno pokušavao da joj skine s glave.
– Luka, jesi li čuo?
Njen drug je prestao da gura bicikl kroz blato.
– Šta?
– Neko me je zvao.
Luka je oslušnuo. Čuo je samo šuštanje mokrog lišća i udaljeno zvono sa crkve.
– Možda ti se učinilo. Hajde, zakasnićemo!
Bio je Tomindan, praznik Svetog apostola Tome. Njih dvoje su tog jutra obećali baki Milici da će pomoći u pripremi prazničnog okupljanja u parohijskom domu. Trebalo je doneti jabuke, složiti stolice i pripremiti kutiju sa dečjim crtežima koje će pokloniti starijim parohijanima.
Luka je već zamišljao kako će posle svega igrati fudbal sa drugovima. Teodora, međutim, nije mogla da prestane da razmišlja o glasu.
– Možda je neko u nevolji.
– A možda je mačka – rekao je Luka.
– Mačke ne zovu ljude po imenu.
– Ova je možda završila veronauku.
Teodora ga je pogledala popreko, ali se ipak nasmejala. Nastavili su prema crkvi. Nisu ni slutili da će im baš taj neobičan glas pokrenuti avanturu zbog koje će morati da odluče šta je važnije: da budu u pravu ili da nekome pomognu.
Dečak koji nije želeo da govori
U parohijskom domu već je bilo živo. Baka Milica je raspoređivala posuđe, otac Nenad je unosio stolice, a nekoliko žena pripremalo je posluženje. Kroz otvorena vrata dopirao je miris tek pečenih kiflica.
Pored prozora je sedeo dečak koga Teodora dotad nije viđala. Imao je oko deset godina, tamnu kosu i ranac na kolenima. Gledao je u pod i prstom prelazio preko rajsferšlusa.
– To je Pavle – šapnula je baka Milica. – Doselio se pre nekoliko dana sa mamom. Danas će prvi put biti sa nama na prazničnom okupljanju.
Teodora mu je prišla.
– Zdravo! Ja sam Teodora, a ovo je Luka.
Pavle je kratko podigao pogled, ali nije odgovorio.
– Hoćeš da nam pomogneš da složimo crteže? – upitala je.
Dečak je odmahnuo glavom. Luka je slegnuo ramenima.
– Dobro, kako hoćeš.
Teodora je primetila da Pavle stalno pogledava prema vratima, kao da nekoga očekuje. Nije želela da ga ispituje, pa se vratila poslu.
Nekoliko minuta kasnije, otac Nenad pozvao je decu da sednu za veliki sto.
– Danas proslavljamo Svetog apostola Tomu. Znate li zašto je njegova priča važna?
– Zato što je bio Neverni Toma! – dobacio je Luka.
Otac Nenad se nasmešio.
– Tako ga često nazivamo, ali trebalo bi da znamo i ostatak priče. Kada se vaskrsli Hristos prvi put javio svojim učenicima, Toma nije bio sa njima. Kada su mu rekli da su videli Gospoda, nije mogao odmah da poveruje. Želeo je da se sam uveri. A kada se Hristos ponovo javio, Toma je poverovao i ispovedio veru rečima: „Gospod moj i Bog moj!”
– Znači, pogrešio je što je sumnjao? – upitala je Teodora.
– Toma je želeo da razume ono što mu je bilo teško da prihvati. Njegova priča nas podseća da pitanja ne treba da krijemo, ali i da ne smemo unapred da odbacujemo istinu samo zato što je ne razumemo. Potrebni su nam iskrenost, strpljenje i spremnost da saslušamo druge.
Otac Nenad je pogledao decu.
– A ponekad je najteže poverovati da neko ko ćuti ima mnogo toga da nam kaže.
Teodora je pogledala Pavla. Dečak je i dalje sedeo kraj prozora, sa rancem u krilu. Tada se dogodilo nešto neobično. Iz njegovog ranca začuo se tih, prigušen zvuk. Tri kratka udarca. Kuc-kuc-kuc. Pavle je naglo ustao.
– Moram da idem! – izgovorio je i pojurio prema vratima.
Luka je pogledao Teodoru. Oboje su znali da to nije bio zvuk telefona.
Bio je to isti onaj neobičan zvuk koji su čuli u voćnjaku.
Poruka skrivena u tri udarca
Teodora i Luka potrčali su za Pavlom, ali ga nisu stigli do izlaza iz porte. Nestao je iza ugla crkvene zgrade.
– Jesi li čuo? – upitala je Teodora.
– Jesam. Kao da je neko kucao iznutra.
– Iz ranca?
Luka je klimnuo glavom.
– Možda ima neku igračku.
– A zašto je onda pobegao?
Nisu želeli da ga prate krišom, ali su se zabrinuli da mu se nešto dogodilo. Krenuli su prema ulici kojom je otišao.
Na uglu su pronašli njegovu plavu kapu. Pored nje, u blatu, bio je otisak đona i nekoliko sitnih, nepravilnih tragova koji su vodili prema staroj autobuskoj stanici.
– Mora da je ovuda – rekao je Luka.
– Ne možemo samo da odemo za njim. Treba da kažemo tati ili ocu Nenadu.
Teodora je bila u pravu. Vratili su se do parohijskog doma i ispričali ocu Nenadu šta su čuli i videli.
On se odmah uozbiljio.
– Dobro je što ste mi rekli. Nećemo nikoga tražiti sami. Pozvaću Pavlovu mamu.
Ali Pavlova mama nije se javljala na telefon.
Otac Nenad je pozvao i Pavlovog ujaka, čiji je broj imao, a zatim je Pavlovoj mami poslao poruku da se dečak udaljio. Luka i Teodora ostali su uz njega, nestrpljivi i zabrinuti.
Ubrzo je stigao odgovor. Pavlova mama je mislila da je on još u parohijskom domu. Tog dana je radila u obližnjoj pekari i trebalo je da dođe po njega nakon završetka okupljanja.
– Moramo da ga pronađemo, ali bez nepotrebnog rizika – rekao je otac Nenad. – Vi ćete ostati sa mnom. Pozvaću još jednog odraslog čoveka da nam pomogne.
Dok su čekali, Teodora je primetila da na stolu leži Pavlov crtež koji je ispao iz njegovog ranca. Podigla ga je.
Na papiru je bila nacrtana kuća, pored nje drvo bez lišća, a iznad krova tri mala crna kruga.
Na dnu je pisalo: „Mama, čujem ga ponovo.“ Teodora je osetila kako joj se stomak steže.
– Luka, mislim da Pavle nije bežao od nas. Mislim da pokušava nešto da pronađe.
Luka je dugo gledao crtež.
– A šta ako je onaj glas koji smo čuli zapravo njegov?
Otac Nenad je čuo njihove reči.
– Moguće je da je pokušavao nešto da nam objasni. Ali nećemo nagađati. Najpre ćemo pronaći Pavla, a onda ćemo ga saslušati.
U tom trenutku telefon je zazvonio. Pavlova mama je javila da je dečak ranije govorio o staroj autobuskoj stanici, jer je tamo poslednji put bio sa ocem.
Otac Nenad je uzeo jaknu.
– Hajde. Idemo zajedno.
Na staroj autobuskoj stanici
Stara autobuska stanica odavno nije služila putnicima. Autobusi su sada stajali na novom terminalu, a mala zgrada sa napuklim prozorima ostala je zaboravljena između dve ulice, obrasla korovom.
Kada su stigli, kiša je ponovo počela da pada.
– Pavle! – pozvao je otac Nenad.
Nije bilo odgovora.
Luka je pogledao iza zgrade, a Teodora prema staroj nadstrešnici. Tada je začula tri udarca. Kuc-kuc-kuc. Dolazili su iz unutrašnjosti zgrade.
– Ovde je! – povikala je.
Otac Nenad je oprezno prišao vratima. Bila su odškrinuta. Unutra je mirisalo na vlagu i staro drvo. U uglu se nalazio oronuli sto, a pored njega metalni ormarić. Pavle je čučao ispred ormarića i držao u ruci malu drvenu kutiju.
– Pavle! – uzviknula je Teodora.
Dečak se trgao. Oči su mu bile pune suza.
– Nisam hteo da pobegnem – rekao je. – Samo sam morao da dođem.
– Šta tražiš? – upitao je Luka.
Pavle je otvorio kutiju. U njoj su se nalazili mali, izgrebani uređaj sa dugmetom i presavijena fotografija muškarca koji je držao dečaka za ruku.
– To je tatin uređaj – rekao je tiho. – Nekada smo se igrali tako što bismo slali poruke jedni drugima. On bi tri puta kucnuo, a ja bih odgovorio. To je bio naš znak.
Pavle je zastao. Glas mu je zadrhtao.
– Tata je umro prošle godine. Kada smo se preselili, mama je spakovala njegove stvari. Mislio sam da je ova kutija izgubljena. A onda sam je pronašao u staroj stanici. Znao sam da je tata nekada dolazio ovde zbog posla. Hteo sam da vidim da li je ostalo još nešto njegovo.
Teodora nije znala šta da kaže. Luka je spustio pogled. Odjednom mu je bilo jasno zašto je Pavle ćutao, zašto je gledao prema vratima i zašto je pobegao čim su začuli zvuk.
– Ali ko je onda kucao? – upitao je.
Pavle je pokazao na metalni ormarić. Iza njega se nalazila tanka cev koja je prolazila kroz zid. Kada bi vetar udario u labavi deo lima na krovu, cev bi se zatresla i udarala o metal. Kuc-kuc-kuc. Zvuk je podsećao na tri kucanja kojima su se Pavle i njegov tata nekada dozivali.
– Mislio sam da je to on – šapnuo je. – Znam da ne može da bude, ali… na trenutak sam se ponadao.
Luka je osetio kako ga nešto steže u grlu. Želeo je da kaže da je sve to samo vetar, da je Pavle pogrešio i da nema razloga da se rastužuje. Ali se setio reči oca Nenada: najteže je poverovati da neko ko ćuti ima mnogo toga da nam kaže. Zato nije rekao ništa od toga. Samo je seo pored Pavla. Teodora je sela sa druge strane. Otac Nenad je kleknuo ispred dečaka.
– Nedostaje ti tata, zar ne?
Pavle je klimnuo glavom.
– Mnogo.
– Kada nekoga volimo, njegovo odsustvo može dugo da boli. Ne moramo da se pravimo da nas ne boli. A ne moramo ni da se stidimo suza. Bog nas ne napušta u našoj tuzi, a mi možemo da budemo jedni uz druge, da saslušamo, pomognemo i pružimo utehu.
Pavle je obrisao lice rukavom.
– Mama kaže da treba da nastavim dalje. Ali ja se bojim da ću, ako prestanem da mislim na tatu, da ga zaboravim.
– Sećanje nije nešto što čuvamo tako što stalno tugujemo – rekao je otac Nenad. – Možemo da pamtimo ljubav i sve dobro što smo od nekoga primili. I možemo da nastavimo da živimo, da volimo druge i činimo dobra dela. To ne znači da smo zaboravili.
Pavle je dugo gledao fotografiju. Onda ju je pažljivo vratio u kutiju.
– Hoćete li poći sa mnom do mame?
– Naravno – odgovorila je Teodora.
– I do crkve – dodao je Luka. – Nismo još ni završili pripremu za praznik.
Pavle se prvi put blago nasmešio. Najvažnije što su pronašli Kada su se vratili u parohijski dom, Pavlova mama ih je čekala na vratima. Zagrlila je sina tako snažno da mu je kapa skliznula preko očiju. Niko nije pitao zašto je pobegao. Niko ga nije grdio što je otišao do stare stanice. Svi su bili srećni što je pronađen i što je bezbedan.
Kasnije, kada su deca završila pripremu stolica i poređala crteže, otac Nenad je predložio da Pavle pokaže drugima fotografiju svog oca, ako to želi. Pavle je malo oklevao, a onda je ustao. Ispričao im je kako su se on i tata igrali igre sa tri udarca, kako su pravili kućice za ptice i kako ga je tata učio da vozi bicikl. Dok je govorio, glas mu je postajao sigurniji.
Kada je završio, Luka mu je prišao.
– Znaš šta? I ja sam mislio da si čudan kad nisi hteo da pričaš sa nama.
Pavle je spustio pogled.
– Znam.
– Izvini. Nisam te ni pitao da li si dobro.
Pavle ga je pogledao i klimnuo glavom.
– Nema veze.
– Ima veze – rekao je Luka. – Sledeći put ću prvo da pitam.
Teodora se nasmešila.
– A ja ću da saslušam odgovor.
Tog dana, dok su ljudi prilazili prazničnoj trpezi, Luka se setio Svetog apostola Tome. Setio se da Toma nije zauvek ostao zatvoren u svojoj sumnji, već je, kada je susreo vaskrslog Hrista, prepoznao istinu. Možda je i Luka trebalo da nauči da ne donosi zaključke pre nego što čuje celu priču.
Pavle je prišao ikoni Svetog apostola Tome i tiho se prekrstio. Nije tražio da mu se dogodi čudo. Nije tražio ni da mu se tata vrati. Samo je zamolio Boga da mu pomogne da bude hrabar kada mu je teško i da mu pošalje ljude koji će ga razumeti. A kada je kasnije te večeri krenuo kući, Pavle je pozvao Luku i Teodoru da dođu kod njega sledećeg dana.
– Pokazaću vam kako smo tata i ja pravili kućice za ptice – rekao je.
– Dolazimo! – odgovorio je Luka.
Na izlazu iz porte vetar je ponovo zatresao staru metalnu ogradu. Kuc-kuc-kuc. Pavle se zaustavio. Na trenutak mu je lice postalo ozbiljno, a onda je pogledao svoje nove drugare.
– Znam da to nije tata – rekao je tiho. – Ali mogu da se setim kako je zvučao.
Teodora ga je uhvatila za ruku, a Luka je stao sa druge strane. Nisu imali čarobni lek za njegovu tugu. Nisu mogli da vrate ono što je izgubio. Ali mogli su da budu tu, da ga saslušaju i da ga ne ostave samog.
I možda je upravo to bila najvažnija lekcija koju su naučili na Tomindan: vera ne znači da nikada nemamo pitanja, strahove ili tugu. Ona nas uči da tražimo istinu, da se uzdamo u Boga i da ne okrećemo glavu od čoveka kojem je potrebna naša ljubav.
BONUS VIDEO
Na Savindan, portal religija.rs pokrenuo je novu akciju u kojoj ćemo svake nedelje u 19 časova objavljivati pripovetke za najmlađe. U narednom periodu očekujte nove tekstualne i video verzije priča nadahnutih pravoslavnim predanjem, koje donose mudrost, ljubav i veru.
Portal religija.rs pokrenuo je novu akciju u kojoj svake nedelje u 19 časova objavljujemo priče za najmlađe. U narednom periodu očekujte nove tekstove i video verzije priča nadahnutih pravoslavnim predanjima, koje donose mudrost, ljubav i veru.
Brat i sestra, vođeni verom i tajanstvenim svetlom, kreću na neobičan put kroz šumu do zaboravljene crkve, gde će pronaći blagoslov koji im menja život i donosi mir.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
U besedi za nedelju 20. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o večnom životu, ponovnom susretu sa najmilijima i uslovu koji čovek treba da ispuni da bi ugledao nebeska blaga.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetu mučenicu Haritinu po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetog apostola i jevanđelista Luku. Katolička crkva takođe proslavlja Svetog Luku, dok Jevreji i muslimani nemaju veći verski praznik.
Iako je zbog svoje vere bila izložena mučenju i brojnim stradanjima, ostala je nepokolebljiva do poslednjeg trenutka života.
U naselju Šipurske Livade gradiće se crkva Rođenja Presvete Bogorodice. Svečanom činu osvećenja temelja prisustvovali su gradonačelnik Aleksandar Pajić, sveštenstvo, deca koja pohađaju veronauku i brojni vernici.
U besedi za nedelju 20. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o večnom životu, ponovnom susretu sa najmilijima i uslovu koji čovek treba da ispuni da bi ugledao nebeska blaga.
Ruski svetitelj u svojoj pouci podseća na hrišćanski smisao nošenja krsta i pokazuje kako se i kroz stradanje može sačuvati vera.
Poglavar Carigradske patrijaršije stigao je u Sofiju na poziv Bugarske pravoslavne crkve, ali su ga ispred njenog sedišta dočekali demonstranti sa teškim optužbama.
Poreklo izreke, koju svi često koristimo, seže nekoliko vekova unazad, a njeno značenje otvara i pitanje odnosa između vere, namera i dela.
Na praznik Svetog apostola Tome, Teodora i Luka kreću u neobičnu avanturu koja će ih naučiti da iza tuđeg ćutanja ponekad stoji priča koju ne smemo da prekinemo pre nego što je saslušamo.
Poreklo izreke, koju svi često koristimo, seže nekoliko vekova unazad, a njeno značenje otvara i pitanje odnosa između vere, namera i dela.
Hrišćanski život ne podrazumeva odsustvo teškoća, već poverenje u Hrista i onda kada se čovek suočava sa nepravdom, gubicima i patnjom.
U ovu svetinju na Kosovu i Metohiji svakodnevno stižu poklonici iz svih krajeva, a gostoljubivi domaćini poručuju da im ništa nam ne trebate, samo Srbi posećuju svetinje u što većem broju.
Svečanost je okupila učenike, roditelje i nastavnike, a poglavar Srpske pravoslavne crkve uputio je poruku o veri, obrazovanju i očuvanju srpskog identiteta među mladim generacijama u Australiji.
U Srbskom kuvaru iz 1855. godine sačuvan je recept za pripremu ovog jednostavnog obroka, koji se uz beli sir, beli luk i peršun može obogatiti i pretvoriti u još izdašnije jelo.
U besedi za subotu 20. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto najpre treba prepoznati sopstvene slabosti, kako ispraviti bližnjega bez povređivanja i zašto i opravdana ljutnja mora imati granicu.
POGLEDAJTE JOŠ:
Dodik poručio, samo Vučić osigurava očuvanje mira
Dva prezimenjaka na vrhu Evrope: Plejmejkeri večitih dele prvo mesto po asistencijama
Velike gužve na Batrovcima