ŽIVOT U ZONI PREŽIVLJAVANJA: Porodice Koje Društvo Ne Vidi

Kako izgleda život kada su krov nad glavom, voda, kupatilo i siguran obrok i dalje neizvesni, a svakodnevicu dodatno opterećuju dugovi, nerešeni pravni status i nedostupna zdravstvena i socijalna zaštita?

Foto: ST/ Vladimir Lukić

Naselje Kablar Ripanj

Porodice u riziku u naselju Kablar u Ripnju ne suočavaju se samo s materijalnom oskudicom već i s osećajem da su prepuštene same sebi i nevidljive za društvo. Sandra Bijelac, specijalista socijalne rehabilitacije, u intervjuu za Republiku, u okviru projekta „Osnaživanje porodica u riziku: prava i podrška“, govori o posledicama dugotrajnog siromaštva na mentalno zdravlje i porodične odnose, ali i o tome šta je potrebno da bi ljudi umesto pukog preživljavanja dobili priliku da planiraju budućnost.

Sandra Bijelac posetila je više puta naselje Kablar u okviru projekta „Osnaživanje porodica u riziku: prava i podrška“

Kada razgovarate s porodicama koje godinama žive u veoma teškim uslovima, šta prvo primećujete – strah, nepoverenje, osećaj bespomoćnosti ili nešto drugo?

– Život u teškim uslovima promeni čoveka nekada nabolje, a nekada nagore. Kako će se pojedinac prilagoditi uslovima u kojima živi, zavisi od njegove strukture ličnosti, kao i od uslova u kojima je odrastao i od vrednosti koje je usvojio odrastanjem. Porodice koji žive u teškim uslovima, s generacije na generaciju prenose uverenja o preživljavanju, a ne o kvalitetu života koje živo biće treba da ima. U razgovoru s njima nema straha, nema nepoverenja, ima samo želje da ih neko vidi i čuje. Njihovi motivi za traženje pomoći i njihova potreba da ih neko čuje ne proizilazi iz potrebe da ostvare želje na koja nemaju pravo, već proizilazi iz suštinske potrebe da ostvare osnovna egzistencijalna prava, a to su pravo na dostojanstven život.

Koliko dugotrajno siromaštvo, neizvesnost oko posla, dugovi i nerešeni stambeni uslovi utiču na mentalno zdravlje pojedinca, ali i na odnose unutar porodice?

– Porodica je osnovni stub društva. Svaki njen član u nju unosi svoja osećanja, svoja uverenja i svoje stavove. Ukoliko je egzistencija jednog člana ugrožena, ugrožena je i egzistencije cele porodice. Svaki pojedinac teži ostvarivanju sigurnosti kroz zaradu, zdravlje, socijalne i ekonomske uslove koji omogućavaju planiranje i dugoročnu stabilnost. Ukoliko toga nema, pojedinac ne može biti niti fizički niti emocionalno niti mentalno zdrav. Neizvesnost svakodnevnog života koja podrazumeva strah od gubitka osnovnih životnih potreba, dovodi do ozbiljnog narušavanja mentalnog zdravlja pojedinca, a samim tim i do poremećaja unutar dinamike porodice.

Građani su kao najveći problem u naselju navodili higijenu- divlju deponiju i septičku jamu, koju je bilo potrebno isprazniti

U Kablaru ste razgovarali o bolestima, gubitku članova porodice, samohranom roditeljstvu, nasilju i problemima dece. Kako se takve teške životne okolnosti najčešće odražavaju na roditeljstvo i porodične odnose?

– Marginalizovane grupe ljudi vrlo često nemaju mogućnost da ostvare svoje osnovne životne potrebe, a to se odnosi na ostvarivanje sigurnosti na sutrašnji obrok, toplu sobu, krov nad glavom. Transgeneracijskim prenosom oblika ponašanja koji su svojstveni za marginalizovane grupe, dolazimo do pojave velikog broja ponašanja koja nisu u skladu s društvenim normama, pa samim tim i do pojave velikog broja teških životnih okolnosti i poremećaja ponašanja. Ukoliko čovek nije u stanju da obezbedi osnovne životne uslove, teško da možemo razgovarati o kvalitetu života. Takvi ljudi žive u zoni preživljavanja koja podrazumeva ostvarivanje osnovnih životnih potreba, a daleko je od toga da mogu da razmišljaju o odgovornostima koje roditeljstvo i partnerski odnosi nose.

Koliko nedostatak kontinuirane psihološke i psihijatrijske podrške može da produbi probleme s kojima se porodice već suočavaju?

– Ova grupa ljudi suočava se s nedostatkom osnovne medicinske pomoći, što podrazumeva da vrlo često nemaju osnovno zdravstveno osiguranje niti mogućnost da ga ostvare, a samim tim zanemaruju osnovne medicinske i higijenske navike tako da mentalnom zdravlju nemaju ni znanje ni mogućnost da ga ostvare. Ono što nedostaje jeste mogućnost da se edukuju o osnovnim medicinskim navikama, higijeni, planiranju porodice, genetskim poremećajima usled rodbinskih ukrštanja, bolesti zavisnosti, poremećajima ponašanja, pa tek onda možemo govoriti o nekom višem stepenu edukacije povezane s mentalnim zdravljem. Njihov doživljaj kvaliteta života je drugačiji od doživljaja prosečnog člana našeg društva jer njihove potrebe, kao i mogućnost njihovog ostvarivanja svodi se na preživljavanje unutar zatvorene zajednice koja teško može da ostvari kvalitetne odnose s društvenom zajednicom. Često su odbačeni, nemaju pristup širim društvenim događajima, kao ni pogodnostima koje društvo pruža svojim članovima. Zbog toga pristup brizi o mentalnom zdravlju nije u okviru njihovih mogućnosti, a samim tim ni interesovanja.

Sandra Bijelac u razgovoru sa stanovnicima Kablara

Kako na psihološko stanje čoveka utiče činjenica da nema osnovne uslove za život, poput kupatila, vode ili adekvatne kanalizacije? Da li takvi uslovi mogu da stvore osećaj trajne zarobljenosti ili gubitka dostojanstva?

– Dostojanstvo je pravo koje stičemo svojim rođenjem unutar društvene zajednice i trebalo bi da bude zagarantovano svakom ljudskom biću. Nažalost, stvarnost nas demantuje brojnim primerima iz našeg okruženja. U veku digitalnih dostignuća koje su dostupne svakome ko to želi izvan je mogućnosti poimanja da neko danas nema krov nad glavom, hranu, struju, kupatilo. Ipak videli smo da to postoji u našem gradu, tu pored nas. Ti ljudi su prinuđeni da svoje dostojanstvo ostave po strani i da tražeći mogućnost da prežive, žive u nehumanim uslovima i obavljaju poslove za koje nisu adekvatno plaćeni. S obzirom na to da ih društvo drži na margini i pored njihovog truda da budu vidljivi, osećaj zarobljenosti, gubitka dostojanstva i nevidljivosti je neminovan.

Koliko konkretna pomoć zajednice može da utiče na psihološki osećaj ljudi da ih neko vidi i da njihov problem zaista može da se promeni?

– Zajednica je osnovni pokretač svega što se unutar jednog društva događa. Nažalost, postoje sve više zatvorene grupe ljudi koji se dele i odvajaju po različitim osnovama bogatstvu, obrazovanju, nacionalnosti itd. To dovodi do udaljavanje jedne zajednice od druge i do problema u komunikaciji između njih. Grupe pojedinaca čiji je kvalitet života na višem nivou imaju društvenu odgovornost da pogledaju oko sebe i pokrenu poluge jednog društva da se kvalitet života unutar njega podigne na što viši nivo. Neke probleme ne možemo rešiti preko noći, ali pružiti osnovne uslove za život unutar zajednice, svakom pojedincu, svakako možemo. Ako je i to veliki zadatak za društvo, onda je bar potrebno pružiti onaj osnovni minimum, a to je da ne okrećemo glavu pred ljudskom patnjom i da ih saslušamo i vratimo im bar taj oblik dostojanstva, da su deo zajednice, da ih vidimo i da smo svesni problema s kojima žive.

Šta je, iz vašeg iskustva s terena, najvažnije da se promeni da bi porodice u riziku prešle iz režima stalnog „preživljavanja“ u mogućnost da planiraju budućnost?

– Za planiranje budućnosti potrebno je da se ispune prvo osnovni uslovi za život dostojan čoveka. Nehigijenska naselja ne bi trebalo da postoje. Potrebno je obezbediti uslove za normalan život, medicinsku i socijalnu zaštitu, pravnu dostupnost i pristup svim institucijama. Radna mesta, kontinuirana primanja, mogućnost školovanja dece i njihovo lečenje. To podrazumeva izlazak iz zone preživljavanja. Sve dalje je zona kvaliteta života.

U naselju su organizovana i tri terenska događaja

Kada biste morali da izdvojite jednu stvar koju institucije, stručnjaci i društvo često ne razumeju dovoljno dobro kada je reč o porodicama koje žive u ovakvim uslovima – šta bi to bilo?

– Ovi ljudi su sami, zatvoreni unutar svoje zajednice, marginalizovani od sistema i svih nas. Oni nisu birali ovaj način života. Našli su se u njemu i to je jedini način koji je njima poznat. Svaki njihov pokušaj da nam se približe, rezultirao je odbacivanjem i brojnim društvenim i sistemskim poteškoćama koje nisu mogli da prevaziđu. Ostaju zatvoreni unutar svojih zajednica, nemoćni da bilo šta promene, a vrlo često ispaštaju kako za svoje tako i za greške sistema. Potrebno je da izađemo iz svoje zone komfora, pogledamo oko sebe i učinimo samo malo da bismo im pomogli. Svako od nas toliko duguje svom komforu.

Projekat „Osnaživanje porodica u riziku: prava i podrška“ realizovan je uz podršku Ministarstva za brigu o porodici i demografiju