OVAKO ČOVEK SAM SEBI UPROPAŠĆAVA ŽIVOT, A DA TOGA NIJE NI SVESTAN! Starac Tadej o velikoj zamci đavola, u koju svi, pre ili kasnije, upadnemo!

Žal zbog sopstvenih odluka često čoveka vraća u prošlost i tera ga da iznova preispituje ono što je već učinio. Tek kada prođe vreme, mnogi shvate da bi neku reč prećutali, neku odluku doneli drugačije ili izabrali drugi put, pa počinju da se muče mislima o tome šta bi bilo da su tada postupili drugačije.

Takvo preispitivanje posebno je teško kada su i posledice odluke teške. Čovek tada u mislima ponavlja isti događaj, traži trenutak u kojem je mogao da postupi drugačije i zamišlja život koji bi možda imao da je izabrao drugi put.

Nekada žali zbog onoga što je uradio, a nekada zbog onoga što nije učinio kada je za to imao priliku.

Ipak, prema pravoslavlju, prošlost čoveku nije data da je iznova živi. Ono što je pogrešno može se priznati, za ono što je učinjeno može se pokajati, a tamo gde je moguće nešto popraviti – treba to i učiniti. Ali kada više nema načina da se određeni događaj promeni, neprestano vraćanje na njega, čoveku ne može doneti ništa dobro.

Upravo tu čovek može da izgubi mir, jer počinje da meri svoj život prema odlukama koje bi danas doneo drugačije. Ne može, međutim, znati šta bi ga čekalo da je tada zaista izabrao drugi put. Ono što može, jeste da iz onoga što je prošao izvuče pouku i da ono što dolazi ne gradi samo na sopstvenim procenama, već i na poverenju u Boga.

Starac Tadej govorio je upravo o tom teretu koji čovek sam sebi nameće kada se neprestano vraća na ono što je učinio, žaleći što nije postupio drugačije:

– Jedno od misaonih iskušenja jesu ožalošćenja. „Kako mi je žao što je tako ispalo“ – mislimo mi. “ A kako bi bilo dobro da je stvar krenula drugim pravcem…!“ I tako dalje. I tu mi sebe upropašćavamo jalovim ožalošćenjima i grešimo protiv nade u Božiju promisao o nama, protiv vere u to da je Gospod blag i milostiv i uređuje naš život onako kako je za nas najbolje. Lukavi nas takođe često lovi u iskušenju jalovim samoprekorevanjima: „Zašto sam učinio ovako?“, „Zašto sam pristao na to?“, „Zašto sam izabrao ovaj put?“, „Zašto sam dao ovakvo obećanje?“. I tako dalje. Ne nasedajte na to i verujte u Božiju promisao.“

Bonus video

U pravoslavnom hrišćanstvu, odnos prema teškoćama povezan je sa trpljenjem, smirenjem i poverenjem u Boga.

Bog nikad ljude ne ostavlje same, pogotovo u teškim iskušenjima.

Najveća zabluda savremenog sveta jeste sigurnost u „novo sutra“.

Ono što je važno jeste da hrišćanin ne zaboravi Boga onda kada mu je dobro, niti da se udalji od molitve čim oseti da je nastupio mir.