NIKAD OVO NE RADITE, DA NE BISTE DOBILI LIČNO BOGA ZA PROTIVNIKA! Prepodobni Nil Sinajski o onome što je Gospodu baš mrsko!

U pravoslavnom učenju čovek je pozvan da najpre pogleda sebe, a tek onda da govori o drugima. Lako je primetiti tuđu grešku, osuditi nečiji postupak ili se podsmehnuti nečijoj slabosti, dok mnogo teže prihvatamo da i sami imamo mane sa kojima se svakodnevno borimo.

Posebno je opasno podsmevati se drugome kada mislimo da smo u nečemu bolji, uspešniji ili moralniji. Čovek tada može da zaboravi sopstvene slabosti i da tuđi pad posmatra sa visine. Takav odnos prema drugima ne donosi mir, već hrani gordost i udaljava čoveka od smirenja.

Pravoslavna vera ne poziva čoveka da zatvara oči pred grehom, ali ga uči da ne osuđuje drugoga kao da sam nema zbog čega da se pokaje. Svaki čovek nosi svoje slabosti, pogrešne izbore i greške koje možda drugi ne vide. Zbog toga je mnogo korisnije baviti se sopstvenim životom nego neprestano tražiti šta nije dobro kod drugih.

U svakodnevnom životu to se često vidi kroz ogovaranje i raspitivanje o tuđim problemima. Čovek želi da zna ko je šta uradio, ko je pogrešio, ko se sa kim posvađao i zbog čega. Tuđe slabosti postaju tema razgovora, a tuđi pad razlog za podsmeh. Istovremeno, sopstvene greške lako se opravdavaju ili prećutkuju.

Gordost se može pojaviti i onda kada čovek ima mnogo toga čime bi mogao da se pohvali. Bogatstvo, ugled, znanje ili uspeh mogu da stvore osećaj nadmoći nad drugima. Međutim, pravoslavno iskustvo podseća da ništa od toga čoveku ne daje pravo da ponižava drugog ili da sebe smatra boljim.

O opasnosti takvog odnosa prema bližnjem govorio je Prepodobni Nil Sinajski, ukazujući na potrebu da čovek najpre preispita sopstveno srce:

„Nemoj se podsmevati čoveku pa čitavog života nećeš pretrpeti podsmeh. Čoveče, beži od gordosti čak i ako si bogat, da ne bi imao Boga za protivnika. Ako hoćeš da budeš iznad svakog greha nemoj se raspitivati o tuđim gresima. Jer, i u tebi je mnogo toga zbog čega okrivljuješ drugog.“

Bonus video

Svaki dan pruža priliku da čovek iznova bira između poslušnosti Bogu i ugađanja svojim željama.

Strah je prirodna ljudska reakcija, ali on postaje opasan kada nam zarobi dušu i udalji nas od Boga.

Ono što je važno jeste da hrišćanin ne zaboravi Boga onda kada mu je dobro, niti da se udalji od molitve čim oseti da je nastupio mir.

Hristovo učenje nije bilo i nije ni danas prilagođeno ljudskim željama, već je pozivalo i poziva na promenu iznutra, što savremenom čoveku nimalo ne odgovara.