Boris Bratina: U Srbiji imate revolucionare koje štite policija i strane službe

Ministar informisanja i telekomunikacija Boris Bratina gost je 29. epizode emisije Ozloglašen, u kojoj sa Predragom Azdejkovićem razgovara o medijskoj sceni u Srbiji, slobodi govora, studentskim protestima, veštačkoj inteligenciji, obrazovanju i ulozi filozofije u savremenom društvu.

Posebnu pažnju izazvala je njegova izjava da „u Srbiji revolucionari imaju policijsko obezbeđenje“, kojom objašnjava zbog čega smatra da pravi revolucionar mora da bude spreman da snosi posledice svojih postupaka. U razgovoru govori i o položaju novinara, Džulijanu Asanžu, Zoranu Đinđiću, razvoju tehnologije, odnosu prema znanju i izazovima koje donosi digitalno doba.

Kako je biti filozof na mestu ministra informisanja?

To je izuzetna prilika za filozofa. Kroz istoriju su filozofi oduvek želeli da vide kako izgleda krug moći i kako se politika odvija iznutra. Za mene je ovo prilika da iz prve ruke vidim kako stvari funkcionišu i da steknem uvide koje nije moguće dobiti samo teorijskim promišljanjem.

Foto: INFO

Ja, zapravo, za sebe više volim da kažem da sam istoričar filozofije nego filozof. Međutim, ovo iskustvo otvara mogućnost da čovek razmišlja o tome kako je moguće postići društveni napredak. Politiku vidim kao kolektivno postignuće, odnosno kao sposobnost da zajednica, udružujući snage pojedinaca, ostvari nešto što pojedinac sam ne može.

Koliko danas postoji razlika između teorije i prakse kada ste na jednoj poziciji moći?

Verovatno nikada kao danas nije bila tako mala razlika između teorije i prakse. Niko više ne zamišlja teoretičare kao ljude koji samo fantaziraju. Naprotiv, teorijska aktivnost nije bez posledica. U Francuskoj su čak smatrali da je praktikovanje teorije revolucionaran čin.

Ako izaberete da se bavite filozofijom, znate da ste sami i da oko vas nema mnogo ljudi. Nekada je filozofija bila popularna, a danas je uglavnom zatvorena na univerzitete, gde se često više borite za bodove nego za suštinu. Ja nisam očekivao da ću biti ministar. Mirno sam sedeo i pisao, a kada sam osetio građansku potrebu da slobodno govorim, otvorila se mogućnost da steknem nova iskustva i, pre svega, pomognem svojoj zemlji.

Foto: INFO

Baviti se filozofijom danas je siguran način da ostanete sami, jer ljudi više ne trpe ni duge knjige ni duge misli. Kada nekome kažete da bi trebalo kritički da se odnosi prema stvarnosti, najčešće dobijete samo hladan pogled.

Niče je govorio da će narednih dvesta godina istina biti na površini i prorekao je dvesta godina nihilizma. Nadam se da je bar malo pogrešio i da će taj period biti kraći. Živimo u svetu bez transcendencije, bez Boga, bez ljubavi i prijateljstva, u kojem goli interesi određuju stvarnost.

Da li ste, kada je u pitanju medijska scena Srbije, optimista ili pesimista?

Ne volim da mračim. Uvek pokušavam da vidim svetlo na kraju tunela, iako ono nekad nije odmah vidljivo.

Nažalost, naša medijska scena, kao i politička, duboko je podeljena i nijedna strana ne odustaje od svojih pozicija. Mediji su u velikoj meri diktirani interesima vlasnika, pa je zato i malo stvarne slobode. U takvim okolnostima novinari retko kritički preispituju i svoj rad i rad drugih.

U razgovorima sa medijskim kućama stalno insistiram na tome da se novinar izrazi kao ličnost. Ako u tekst ne unese svoj pečat, ako ne postavlja važna pitanja i ne traga za istinom, kao da se nije ni pojavio. Pisano novinarstvo je, za mene, posebna vrsta književnosti.

Foto: INFO

Mislim da Srbiji treba više samostalnih i kritičkih novinara. Kada kažem kritičkih, ne mislim na one koji su protiv nekoga, već na one koji prepoznaju problem i reaguju na njega. Takvi novinari postoje širom sveta i veoma su hrabri.

Po mom mišljenju, najveći novinar 21. veka je Džulijan Asanž. On i Edvard Snouden pokazali su da čovek nije potpuno satkan od sopstvenih interesa i da postoje ljudi kojima je istina važnija od svega.

Često imamo primere da istina nije važna, već interes. Jednu vašu izjavu izvukli su iz konteksta i predstavili kao veliki skandal.

Pretpostavljam da mislite na izjavu o policiji. Žao mi je što se u svoj toj buci nije čulo ono što sam zapravo hteo da kažem, a to je da mladi ljudi često ne razmišljaju dovoljno o tome šta znači biti revolucionar.

Čovek ima pravo da bude revolucionar, ali treba dobro da razmisli da li je spreman da prihvati sve što to nosi. Danas kod nas imate revolucionare koje štite policija i strane službe. To, po mom mišljenju, nisu revolucionari. Pravi revolucionar zna da je, kako bi se reklo, outlaw i prihvata posledice svojih postupaka.

Foto: INFO

Istorija je puna primera da su ideje bile opasne i da su naučne istine zabranjivane. Danas gotovo svaka ideja ima nekoga ko određuje šta sme, a šta ne sme da se kaže. Zato je zadatak medija da se odupru tuđim interesima i hrabro idu ka istini.

Biti filozof, novinar ili profesor nije samo profesija, već poziv. To su ljudi koji žive od ideja. Meni nikada nije bilo važno da me ljudi čuju, osim ako imam nešto važno da kažem.

Kada već govorimo o filozofima, Zoran Đinđić je bio jedan od retkih koji je iz filozofije ušao u politiku. Da li se danas dovoljno ceni njegov filozofski rad?

Đinđić je bio veoma talentovan čovek. Kao mlad bio je izrazito sklon anarhističkoj misli, prevodio je Bakunjina i Kropotkina, ali je iza sebe ostavio i prevod Huserlove Krize evropskih nauka, što je značajan doprinos našoj filozofskoj literaturi.

Malo je poznato da je preveo i Habermasovu Teoriju komunikativnog delovanja. Taj prevod, koliko znam, nikada nije objavljen, a upravo kroz njega može da se razume način na koji je zamišljena moderna Evropa. To je važan deo Đinđićevog intelektualnog nasleđa.

Nažalost, danas se prevodi i uopšte ozbiljan intelektualni rad mnogo manje cene nego nekada. Posle bombardovanja i 5. oktobra pali su mnogi kriterijumi – šta je dobra knjiga, dobar prevod ili dobra poezija. Kao da je prevladala logika da obrazovanje više nije potrebno, a mislim da je to velika greška.

Koliko je internet kriv što danas više ne cenimo znanje i informacije?

Nisam siguran da bih za to optužio internet. To bi bilo najlakše. Još je Žak Derida sedamdesetih godina govorio o „smrti knjige“, ali pokazalo se da knjige nisu nestale. Problem je što danas gotovo niko nema vremena da sedne i pročita, recimo, Hegelovu Filozofiju istorije od nekoliko stotina strana.

Savremeni čovek najveći deo dana provede radeći i putujući do posla i nazad. Kada na to dodate svakodnevne obaveze, ostane vrlo malo vremena za ozbiljno čitanje i razmišljanje. Zato filozofija i nauka postaju gotovo aristokratske discipline, što mi se nimalo ne dopada.

Ja mislim da bi tehnologija, pa i veštačka inteligencija, trebalo da čoveku vrati vreme, a ne da ga dodatno optereti. Trebalo bi da nam omogući da više čitamo, razmišljamo i bavimo se onim što nas ispunjava.

Foto: INFO

Danas nam se ne servira samo informacija, već i predstava o tome šta je lepo, uspešno i poželjno. Kao da više nije važno šta imate u glavi, već koliko ste popularni, koliko imate novca ili pratilaca. To nisu vrednosti na kojima može da počiva jedno društvo.

Evropi su danas potrebni novi veliki duhovi. Umesto da samo dijagnostikujemo krizu vremena u kojem živimo, moramo ponovo da razmišljamo o vrednostima i ciljevima koji prevazilaze puko preživljavanje.

Kakav odnos imate prema veštačkoj inteligenciji?

Veštačka inteligencija je ogromno dostignuće i to ne treba osporavati. Ali, po mom mišljenju, veštačka inteligencija nije inteligencija. Nekada su prve računare nazivali „elektronskim mozgom“, danas ih nazivamo „veštačkom inteligencijom“. To su nazivi koji stvaraju utisak da mašina misli kao čovek, a ja u to ne verujem.

Više me brine što ljudi sve više prepuštaju razmišljanje mašinama. Slično je i sa video-igrama i ekranima – kada završite igranje, ostaje osećaj praznine. Još je veći problem što sve teže razlikujemo stvarnost od njene medijske slike.

Vidimo da roditelji često daju deci telefon da bi bila mirna. Posledica može biti da dete više ne razlikuje autoritet roditelja od autoriteta ekrana. Zato mislim da su vaspitači i nastavnici presudni. U prosvetu ne bih puštao ljude koji ne vole mlade, jer obrazovanje nije samo prenošenje znanja, već i oblikovanje čoveka.

Moji profesori filozofije ostajali su sa studentima i posle predavanja, razgovarali s nama i pomagali nam da razmišljamo. Takvi razgovori vrede više od mnogih formalnih predavanja.

Nažalost, od uvođenja Bolonjskog procesa znanje je u velikoj meri kvantifikovano. Gradivo je smanjeno, pa danas možete da završite filozofiju, a da ozbiljno ne proučite Platona i Aristotela. To je, po mom mišljenju, tragično.

Platon je govorio da decu treba vaspitavati u uverenju da su ljudi dobri. Ako detetu od početka govorite da su ljudi loši, ono nikada neće naučiti šta su prijateljstvo, poverenje i ljubav. U tome ima velike mudrosti.