OVE LJUDE TREBA OZBILJNO OPLAKIVATI, MA KOLIKO VAM ZLA NANELI! Sveti Isak Sirin o robovima spostvenog bola!

U pravoslavnom učenju praštanje nije znak slabosti, već put kojim čovek čuva sopstvenu dušu od mržnje, gneva i želje za osvetom. Sveti oci ne pozivaju vernike da opravdavaju nepravdu ili da zatvaraju oči pred zlom, već da ne dopuste da ih tuđi greh odvoji od Hrista.

Onaj ko u srcu nosi mržnju prema drugome, bez obzira na razlog, postepeno postaje zarobljenik sopstvenog bola, dok praštanje oslobađa čoveka i vraća mu unutrašnji mir.

Pravoslavna crkva uči da svaki greh razara onoga ko ga čini. Zato Sveti oci često govore da na čoveka koji čini nepravdu treba gledati sa saosećanjem, jer je njegova duša ranjena i udaljena od Boga.

Takav pogled ne znači odobravanje zla, već razumevanje da je greh najveća nesreća koja može zadesiti čoveka. Zbog toga se hrišćanin ne raduje tuđem padu niti priželjkuje kaznu, već se moli da se grešnik pokaje i vrati na put spasenja.

Posebno je teško podneti izdaju, jer ona dolazi od onih kojima je ukazano poverenje. Izdaja ostavlja duboke rane, budi osećaj razočaranja i često navodi čoveka da u srcu gaji gorčinu.

Međutim, pravoslavno predanje podseća da izdajnik svojim postupkom ne uništava samo odnos sa bližnjim, već najpre nanosi štetu sopstvenoj duši. Svaki čin neverstva, laži i izneveravanja ljubavi udaljava čoveka od Boga, a upravo je to najveći gubitak koji može da doživi.

Zato su Sveti podvižnici učili da na ljude koji greše treba gledati očima milosrđa. 

O tome je govorio i Sveti Isak Sirin, ostavljajući pouku koja vekovima podseća vernike kako treba da gledaju na one koji su ih povredili:

„Ne mrzi onoga koji ti je učinio nepravdu, nego ga oplakuj kao bolesnika duše. Ovo se odnosi i na izdajnika – čovek koji izdaje, najpre ranjava sopstvenu dušu.“

Pravoslavno iskustvo podseća da se snaga čoveka ne meri time koliko može da uzvrati, već koliko može da podnese i oprosti.

Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.

Sveti oci su često govorili da su upravo neprijatnosti, uvrede i klevete prilika da čovek proveri svoju veru, smirenje i poverenje u Boga.

Hrišćanin je pozvan da svojim ponašanjem svedoči Hristovu ljubav, čak i onda kada je suočen s nerazumevanjem ili neprijateljstvom.