NE DOZVOLI DA TE LUKAVI IZNERVIRA NA TVOJU ŠTETU: Starac Josif Isihasta objašnjava da čovek koji posrne nije izgubio put

Čovek koji krene putem vere često očekuje da će posle prvih koraka osetiti neprestani mir, snagu i duhovnu postojanost. Ipak, svako ko se iskreno trudi da živi hrišćanski suočava se sa slabostima, padovima i trenucima u kojima mu se čini da nije dostojan puta kojim je pošao. U takvim trenucima najveća opasnost nije sam pad, već gubitak nade i odustajanje od borbe. Odgovor na pitanje kako čovek treba da se odnosi prema sopstvenim slabostima ostavio je veliki duhovnik starac Josif Isihasta.

Svetogorski podvižnik nije duhovni život predstavljao kao put bez prepreka, već kao neprestanu borbu u kojoj čovek uči da se posle svakog posrnuća podigne. Za njega slabost nije bila razlog za očajanje, već prilika da čovek prepozna svoju nemoć i još snažnije se okrene Božjoj milosti.

Starac Josif je podsećao da je svaki hrišćanin pozvan na uzvišeni cilj, ali da put ka njemu nije oslobođen iskušenja. Kao što se putnik koji žuri ka svom odredištu ponekad spotakne, tako i čovek koji teži duhovnom životu može pogrešiti. Važno je da ne ostane u padu, već da se pokajanjem vrati na pravi put.

– Ti si prizvan na put nebeski. Ništa nije čudno, ako se onaj koji trči ponekad i spotakne. Samo treba da u svakom trenutku ima trpljenje i pokajanje. Stoga se pokaj kad god pogrešiš i ne gubi vreme. Koliko oklevaš da zatražiš oproštaj, toliko dopuštaš lukavom da u tebi pusti korene. Ne dopusti mu da te iznervira na tvoju štetu – govorio je starac Josif Isihasta.

Reči svetogorskog starca nose jednostavnu, ali duboku poruku: duhovna borba se ne završava onda kada čovek padne, već onda kada prestane da se vraća Bogu. Pokajanje nije priznanje poraza, već put kojim se srce ponovo usmerava ka Hristu.

Pouka starca Josifa Isihaste i danas podseća da hrišćanski put nije namenjen ljudima koji nikada ne greše, već onima koji, uprkos svojim slabostima, ne prestaju da traže Božju blizinu. Kada čovek posle pada požuri ka pokajanju, on ne gubi put, već na njemu ponovo pronalazi snagu za dalji podvig.

U besedi za subotu prve sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o nevidljivom trenutku pada koji menja čovekov mir, ali i o sili pokajanja koja vraća radost, snagu i svetlost u srce.

Reči svetogorskog starca nude neočekivan odgovor na jedno od najtežih pitanja vere i života: zašto patnja uopšte postoji i šta se u njoj može otkriti.

U sekundi posle greha, prema starcu Nikonu Voborjevu, odlučuje se unutrašnji ishod, a jedna kratka molitva menja tok onoga što sledi.

Jedna neobična pouka o kanti punoj vode otkriva zašto veliki broj ljudi dolazi pred Boga sa molbama, ali malo njih sa iskrenim pokajanjem.