SIN MI JE ROĐEN BEZ SLUHA, PITALA SAM SE… ZAŠTO MENI?!“ Srpska pevačica o životu u TUĐINI: „Vozila sam KAMION

Anica Milenković nastupiće večeras na jednom koncert u Beogradu. Na pitanje da li ima tremu, Anica je priznala da ima.

– Imam veliku tremu. Ja sam to već i rekla zato što je to velika odgovornost posle toliko godina. Tašmajdan nikad nisam pevala, ali Južni vetar, kolege, sve. Mislim da ću više znati da ti kažem i kako sam se osećala kad se sve završi. Sad sam pod tremom, uzbuđenje, sve se nekako skupilo u par dana, tako da još uvek dobro plivam, ali ja mislim da ću tek pred koncert da dobijem jaku tremu.

S kim si najviše u komunikaciji od kolega?

– Sanja Maletić, Tina Ivanović, Lepa Đorđević, sa Draganom Mirković sam par puta bila kad u Americi, Savko Stefanović. Ima tu još par ljudi, mali krug, ali odabran.

Anice, da li ti je muzika sve ovo vreme nedostajala?

– Pa jeste i nije. To što ja nisam možda pevala, uh, ovde, ja sam pevala u Americi. Ja slušam muziku. Ja volim da pevam. A, ćerka mi voli muziku, tako da je kod nas uvek muzika uključena. Sad scena kao scena, ako to pitaš, bilo je trenutaka kad mi je falila, a bilo je trenutaka i kad nije. Sve zavisi od situacije i šta gledam i kako se osećam.

Na vrhuncu karijere otišli ste za Ameriku?

– Čudni su putevi Gospodnji. Čovek ne zna šta će sutra biti, tako da sve ispred nas je nepredvidivo. Ja danas volim da kažem, ja znam koliko godina imam iza. Ne znam koliko ispred imam. I onda sam tad i prestala da planiram. Znači, ja živim danas. Nadam se sutra da će biti bolje, jer to što sam ja planirala daleke 2008. totalno je život imao druge planove za mene.

A šta si planirala?

– Pa planirala sam da nastavim karijeru. Planirala sam da radim više na tome. Planirala sam da se vratim u Južni vetar. Dosta sam planove ja imala, al’ dok sam ja planirala Bog je imao druge planove. I zato više ne planiram.

Sada si verovatno najviše ponosna na decu?

– Jesam.

Imaš dvoje dece, ćerku Barbaru i sina Filipa. Koliko ti oni daju snage da ideš dalje i u najtežim momentima.

– Pa deca su izvor života, ako mogu da kažem, bar meni. Ko god ima decu, on zna da su nama deca sve. Znači, imaš ih, popunili su život, dali su neki novi smisao, vredniji smisao od svega ostalog. Znači, od reflektora, kamera, svega i para. Oni su meni smisao života i zbog njih ja sve radim i ničega se ne stidim. Ja jesam ponosna na njih, ali ja samo molim Boga da sve što ih učim da, da im ostane u glavi. Znaš kako mladost, generacije su se promenile, nisu rasli, nisu učeni kao mi što smo učeni pre trideset godina od babe i dede, od roditelja, kako se ranije i raslo i živelo. Ja mogu da kažem da ću biti najponosnija i da zna, i znaću da sam napravila veliki uspeh u životu tek onda kada ih vidim nekih trideset godina, ako Bog da i budem živa, da su dobri ljudi, da su pošteni ljudi, da rade normalno posao i da imaju svoje porodice.

Koliko ti je bilo teško da sama budeš sa njima u tuđini?

– Bilo je. Bilo je jako puno, ali takva je situacija kakva je. Čovek, mislim, šta možemo? Možemo da prihvatimo i da se borimo sa tim, da gledamo da nađemo najbolje rešenje. Doduše, ja imam dosta prijatelja gore, ovaj, i kad god je trebalo, ako ja nisam mogla da stignem da pokupim iz škole, to je bila, bila moja drugarica ili jedna ili druga. Pa nekako smo tu jedni za druge. Jer svi ti ljudi, neko ima familiju, neko nema. Neko je imao sreće da dođe i sa majkom i sa ocem. Ima i nas koji nismo, ali se opet nekako ljudi snalaze. Bog ti da i tereta i put i snagu da to sve izdržiš.

Jedan od tvojih najstresnijih momenata bio je sa sinom kada si se suočila sa njegovom dijagnozom. Da li si se pitala zašto baš meni?

– Ja mislim da svaki čovek kada čuje da dete ima bilo kakav problem, pita se zašto meni. Ali odgovor ja znam. Znači, tako je od Boga. Nije bilo lako, ali nije bilo nešto što ne može da se reši. Iako sam ja u početku mislila da nema, nema pomoći. I druga stvar koja je meni davala, kako da kažem, malo je ružno da kažem snagu, ali videla sam dosta dece u toj bolnici sa mnogo gorim bolestima. I onda kažeš Bogu: „Hvala ti Bože da je samo ovo.“ I dan- danas ima dece koja se rađaju sa mnogo težim bolestima, sa mnogo komplikovanijim situacijama. Kažem, neka Bog sačuva svu decu kao i moju, ali to je to, to je što je. Svaki čovek, svaki roditelj se trudi i podnosi to. Opet kažem, to je ta neka snaga koju mi pronalazimo u sebi. Nema stajanja. Moraš da ideš dalje, moraš da se boriš, tražiš načine. Nije to bilo toliko strašno koliko ima porodica i slučajeva. On je rođen bez sluha. Trebalo je naučiti pričati, trebalo je naučiti slušati. Trebalo je proći kroz sve to, ali, a, nije to ništa moje, to što sam ja prošla naspram šta ljudi prolaze. Ja uvek razmišljam o tome.

Ali si svojom možda i energijom uticala da on bude još bolji, da se radi sa njim i da uspete na kraju.

– Pa s obzirom da sam zbog njega najviše ostala gore, onda sam morala da se borim da on što više sluša, da se, da što više napreduje. Ja sad kad pričam, to izgleda kao lagano, ali generalno ja sam u to vreme bila jako nervozna. Znaš kako druga deca napreduju, on ne napreduje. Oni meni kažu on je do sad trebao da zna prosto proširenu rečenicu. I sad mi nije jasno zašto ne zna. I onda pored škole i kuće radiš. Pa plače on, plačem i ja, al’ na kraju smo došli. I tu sam naučila strpljenje. Strpljenje sve znači. Mora čovek da veruje i da bude strpljiv. Ne može ništa preko noći. A mi kao roditelji, normalno, svaki roditelj hoće da to dete ozdravi ili da počne da priča ili da počne da sluša. I onda čovek uči. Pored njega i pored Barbre sam ja učila da budem staloženija, da verujem da će sve da bude bolje i da pustim vreme.

Bili su to stresni momenti.

– Kako ne? Kako ne.

Koliko je to uticalo na tebe, možda i zdravstveno?

– Ja sam se jako puno ugojila u to vreme, da. Jesam. Iako sam od porođaja već imala kilažu, ali nespavanje. Ja sam tad mogla da pojedem sve. Znači kad sam nervozna onda samo hrana i u njoj sam tražila utehu. I to je neka bolest, to je neki poremećaj, ali ja to, to nisam gledala tako. Meni je samo bilo bitno da ja izdržim i da on počne da priča. I prošlo je. Sve prođe na kraju život. Proći ćemo i mi.

U Americi si negovala stare ljude?

– Pa vidi, ja sam mogla i da pevam kao što sam i pevala, ali pevanje samo i putovanje oduzima vreme od dece. Pošto sam ja već bila sa mojom decom i ja nisam htela ništa da propustim, ja sam izabrala da radim poslove koji će mi biti blizu kuće. Ja znam da se velika i frka oko toga digla i gomilu ružnih komentara samo zbog načina na koji je taj posao predstavljen. Posao kao i svaki drugi. Šta god da je pošteno, ja to poštujem. Govorili su te propala, te ovo, te ono. Tad me je bolelo, ali onda sam shvatila da mi dajemo ono što imamo, da ljudi komentarišu u, i pričaju i daju samo ono što imaju od sebe. Ne mogu ja da očekujem dobro ako radim loše, ne mogu ja očekujem, ne znam, od tebe dobro ako ja tebi mislim i govorim loše, ako sam ja takva osoba.

Da li su ti posli bili naporni?

– Pa nisu. Nisu iskreno. To je još jedno iskustvo i to je jako lep posao. Vezala sam se za taj posao najviše zbog toga što su moji stari umrli, ja nisam bila tu. To je zahvalan posao. Nauči se nešto od tih starih ljudi, nauči se ustvari šta je želja za životom.Nauči si to, taj ciklus života kako to može da ide. Ja kažem, treba da budemo svi srećni da sutra imamo nekog ko će da nas gleda. I meni je taj posao dao dosta lekcija u životu.

Isto tako si sređivala i čistila tuđe stanove, kuće, održavala banke, bila supervizor. Šta ti je najviše predstavljalo problem?

– Pa u početku sve, dok se čovek ne snađe. Nekad nemaš vremena da stigneš između gostiju. Ali uvek sam imala drugaricu koja je sa mnom išla pa pomagala, pa smo zajedno radile, pustimo muziku i onda tako se više uživimo u sve što radimo, pa malo i ne obratimo pažnju na vreme… Ja sam svaki posao radila kao da mi je najlepši posao i najbolje. Jedino je to način da ga uradiš kako treba. I nisi imala problem. Znači, ja sam u životu radila sve što sam mogla i radiću sve što mogu i pored pevanja. To ne treba ljude da čudi. Možda je čudno zato što sam ja bila Anica Milenković, sad il’ nikad, onako vamž, vamp cura, jel’ razumeš? Sve to, sve to, sve je to okej, ali ja sam normalan čovek kao i svi. Svima nama može da se desi nekad da, da moramo da prekinemo da radimo to što smo radili. Znači, druga alternativa postoji.

Rente stanova su tamo velike, da li si uspevala sve to finansijski da pokriješ?

– Nisam bila na socijali kao što su pričali, ne, nijednog trenutka. A ljudi malo drugačije razmišljaju o Americi. Prvo su mislili da u Americi dolari padaju sa grana pa se kupi zemlja. Pa kažu, oni su došli iz Amerike, lako je njima. Pa onda kažu da mi rintamo k’o konji. Koliko želiš da imaš, toliko moraš da radiš. Sve zavisi šta je kome dovoljno. Pa vidiš, meni je jako dovoljno da ja svako jutro ustanem živa i zdrava, da me ništa ne boli, pošto sad imam problema sa leđima. Da su mi deca dobro, da su mi prijatelji, da su ljudi koje ja volim, moje sestre. Šta će mi više od toga? Novac, nužno zlo. Mora da se ima, ali neko, nekoga čini novac i bogatstvo, sreća, te pare u džepu. Ja sam srećnija kad mogu to šta zaradim da potrošim, da kupim deci, da dođem, eto, da vidim svoje, da se provedem, a da ne dugujem nikome ništa. I ovde i tamo je, ako radiš, imaćeš. Ali ako radiš, a, a više trošiš, onda ćeš morati više da radiš da sve to otplatiš. Ja, hvala bogu, nemam kredite. Ja živim neki normalan život. Radim sve. Znači, ničega se ne stidim. Da mogu deci da priuštim ono što treba. Sad ćerki moram da kupim auto.

Jesi uspela stambeno da se obezbediš?

– Nisam još. Trebala sam sad kad sam se vratila na Floridu iz St. Louis-a da kupim. Međutim, postojala je samo jedna stvar koju je moja ćerka tek kad smo se doselili na Floridu rekla. To je bilo da hoće da studira u Miamiju ili u Njujorku. I ja sam pokušavala i onda kažem neću da kupujem, onda je bolje da uzmem njoj nešto i da uzmem nešto manje za mene i za sina, pošto će on u skorije vreme da ode. Međutim, on je odlučio da ostane, tako da ja nadam se sledeće godine, možda početkom, ću uzeti kuću. Samo da nađem to što meni odgovara. Ja volim, veliku kuću, široku i da imam veliko dvorište da mogu da sadim.

Reci mi, šta sad trenutno radiš tamo?

– Sad sam trenutno na odmoru. Sad trenutno ne radim nigde. Zadnje što sam radila to sam vozila kamion za poštu američku. Zato sam se preselila iz Floride na, u St. Louis, zbog toga. Da bi što više skupila, da što manje moram kredite da uzmem za kuću. Neko, više bih volela i na to sam išla da skupim više keša.

Je l’ ti naporno to da radiš?

– Pa jeste bilo naporno. Tri sata spavanja, sedam dana u nedelji radiš, samo nedeljom posle podne ne radiš, ali… Jeste naporno, ali se odradilo dve i po godine. Pustiš muziku, znaš šta treba da radiš. Malo sam se nabildovala i posle udesa koji sam imala prošle godine, tu sam malo usporila zato što sam povredila kičmu i onda je sve krenulo. Tako da… Ali sam ja i dalje vozila i nastaviću i dalje kad se vratim. I pevaću i radiću sve što treba.

A da li ti je to lakše ili ovo čuvanje starijih i nega njih?

– To me više ispunjavalo. Sad zarada je veća sa kamionom, ali nekako sa njima sam pričala i onda sam volela da ih pitam o životu, šta misle, šta su prošli u životu, tako da bih mogla da zaključim neke stvari i uzimala iz toga ono što je najbolje i stvari od starijih možeš dosta da naučiš. A u kamionu veća zarada, ali si sam, voziš. Doduše, ja sam uvek pričala sa mojim drugaricama i onda pustim muziku. Proći će.

Koliko si puta i da li si imala momenat da budeš usamljena u Americi?

– Usamljena. Pa bilo je više nostalgično, ako mogu da kažem, više su mi falile moje sestre. Pa pokojna majka i ljudi koje volim, a ne mogu da ih vidim. I onda kad hoću da im kažem nešto, pozovem na telefon, velika razlika u vremenu, oni spavaju ili rade, ja ne mogu da ih dobijem. Te su mi na primer situacije teško padale, ali usamljenost kao usamljenost… Pa meni nikad nije generalno dosadno. Ja uvek nađem način da sebe oraspoložim. Nisam neko ko, padam i ja, budem i ja tužna i znam i da vrištim po kući i da plačem u kamionu, ali nekad to je, izduni ventil nekad, ali nikad nisam dozvolila sebi da toliko budem usamljena da, da me toliko stegne. Samo kažem: proći će, polako, biće vremena, ako Bog da.

A da li si zbog nostalgije često pomišljala da spakuješ kofer i da se vratiš?

– O, milion puta. U početku da. U početku da, ali vremenom valjda deca rastu. Oni su sad sve što ja imam. Stabilizovao se život. Oni imaju svoje drugare, sad su, sad njihov život ustvari meni prioritet. Ja sad mogu da dođem da vidim svoje, ali generalno, tamo mi je kuća jer su mi tamo deca.

I reci mi za kraj šta, kažeš da se vraćaš muzici.

– Polako. Slavko Stefanović već sprema, treba, ima jedna koju nisam otpevala već zadnje četiri, pet godina stoji. A, sad polako ćemo, dok sam ovde, uradićemo tu jednu koja je stajala i čekala. I onda kako vreme bude, koliko budemo imali vremena, onda ćemo polako da radimo. Ali da, planiram da uradim ceo album i da uživim neke stare pesme, ali, ne zato što… Ne bih volela da, da ljudi pogrešno razumeju. Mene generalno više ne dotiče šta ljudi pričaju, ali, a, ja ne tražim i ne, ne, ne težim ka tome da budem, ne znam, kao što sam bila. Ja volim da pevam. Ja stvarno volim da pevam, ja volim muziku. I ovo sve što sad radim, to je za moje z-zadovoljstvo, da ispunim želju pokojnoj majci, a i moja sestra voli i moja deca. I ovo sad što sam došla da nije bilo moje dece i njihovog: „Treba da ideš“, ja sigurno ne bih došla. Razmišljala sam, ono možda, možda, ono bilo je, ali kad su meni rekli, eto, sam presekla. Znaš, jednostavno volim. Sad je vreme. Deca rastu, odrasli su. I dalje ću da budem tu za njih. Biću tamo, biće ovamo.

(INFO/INFO)