TREĆE SRPSKO RASKRŠĆE U 21. VEKU: U subotu i na izborima biramo put i određujemo svoju sudbinu

Istorija srpskog naroda i države oduvek se pisala pod udarima geopolitičkih vetrova koji su neštedimice zasipali naše prostore. Neki će reći srećom, neki nesrećnim, tek smešteni smo na tački gde se prelamaju uticaji velikih sila i gde svaka odluka nosi istorijsku težinu. Kaže se da mali narodi nemaju luksuz da greše na velikim raskršćima, jer se svako skretanje s puta plaća godinama ili čak decenijama ekonomske, političke i nacionalne regresije.

PROČITAJTE JOŠ:VUČIĆ IZAŠAO PRED DEMONSTRANTE! Predsednik primio zahteve okupljenih, pa im poručio: Razgovorom možemo da rešavamo probleme (VIDEO)

Negde na sredini treće decenije 21. veka, Srbija se ponovo nalazi pred istorijskim ispitom i na svom trećem raskršću u ovom veku. Pred nama su, suštinski, dva puta, a kojim ćemo krenuti zavisi samo od nas…

Foto: Tanjug/Neboja Raus,Tanjug/Ana Paunkovic, Tanjug Str

PROČITAJTE JOŠ:U SUBOTU SVI ZA SRBIJU! Premijer, ministri, političari, lekari i mnogi drugi za Republiku o tome zašto će 27. juna biti ispred Skupštine!

1. PETI OKTOBAR 2000. I GORKA LEKCIJA O TUĐOJ REŽIJI

Foto: Fotodokumentacija Borbe

Prva velika prekretnica u 21. veku dogodila se na samom njegovom pragu 5. oktobra 2000. Dve i po decenije kasnije, ovaj datum i dalje izaziva duboko oprečne, kontroverzne i međusobno suprotstavljene stavove u našem društvu. Dok su jedni u njemu videli nadu i buđenje demokratije, istorijska distanca otkrila je mnogo kompleksniju i mračniju anatomiju tog događaja.

Danas je među političarima, analitičarima, ali i običnim građanima, koji (geo)političke tokove ne prate na dnevnom nivou, sve glasniji i utemeljeniji stav da je to bilo vreme u kojem su strani centri moći direktno orkestrirali i finansirali smenu vlasti u Beogradu. Prethodni režim je nesumnjivo imao mnogobrojne mane i ekonomske promašaje, ali nije nam ostavljena sloboda da o tome sami odlučimo i da tu vlast sami promenimo.

Logika velikih sila pokazala se nemilosrdnom. Kada su spoljni faktori uvideli da u Srbiji mogu da kreiraju procese, menjaju lidere i rukovode unutrašnjom politikom kako im je volja, usledile su katastrofalne nacionalne traume. Srbija je praktično dozvolila da izgubi suštinu svog suvereniteta izručenjem Slobodana Miloševića Hagu, nimalo slučajno baš na Vidovdan 2001. Dve godine kasnije, u atmosferi potpunog bezbednosnog haosa i unutrašnjih trvenja unutar instalirane vlasti, ubijen je premijer Zoran Đinđić.

2. GODINE KAPITULACIJE I NEME PATNJE (2006-2008)

Foto: Profimedia Dimitar Dilkoff

Na drugom raskršću našli smo se od 2006. do 2008. Srbija je tada doživela najteže strateške udarce od završetka NATO agresije. Prvo je 2006, na referendumu za koji smo i tada znali da je monstruozno montiran i namešten, štio se kasnije i potvrdilo, došlo do otcepljenja Crne Gore od Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Većina je, uprkos svim prevarama i navlačenjima, bila tesna, ali, nažalost, dovoljna.

Srpska Sparta je krenula svojim putem, Srbija je ostala bez izlaza na more i bez istorijske državne zajednice. Naša tadašnja vlast, žuta, kako je kolokvijalno prozvana, sve je gledala manje-više nemo.

Foto: Profimedia Dimitar Dilkoff

Kulminacija ovog procesa desila se u februaru 2008, kada je lažna država Kosovo jednostrano proglasila nezavisnost. Ono što najviše boli i što istorija pamti sa ovog raskršća jesu mlake, gotovo nepostojeće i salonske reakcije tadašnjih zvaničnika iz redova vlasti DOS, ustočičene upravo na prvom raskršću 5. oktobra 2000.

Umesto odlučne diplomatske, ekonomske i državne borbe, videli smo bespomoćna saopštenja i beg od odgovornosti (tadašnji predsednik Tadić praktično je pobegao u Rumuniju 21. februara, da ne bi bio u Beogradu na dan kada je organizovan protest povodom odluke Prištine). Srbija je tada bukvalno bačena na kolena. Ekonomska baza zemlje bila je uništena katastrofalnim pljačkaškim privatizacijama, vojska je sistemski topljena i pretopljena u staro gvožđe pod patronatom stranih vojnih izaslanika, a dostojanstvo naroda svedeno je na minimum. Bio je to period u kojem se činilo da je srpska država trajno odustala od same sebe.

3. GODINA 2026: ODBRANA SLOBODE ILI POVRATAK U STATUS VAZALA

Foto: INFO, TANJUG/ ANA PAUNKOVIC

Danas, na trećem velikom raskršću u 21. veku, Srbija ponovo bira. I sada u subotu, na velikom skupu u Beogradu, i za nekoliko meseci na izborima.

Ali, za razliku od prethodna dva puta, država danas ima ekonomske instrumente, političku stabilnost i jasnu viziju odbrane sopstvenih interesa. Što je najvažnije, ima čoveka koji je snažno vodi, zna kuda ide i šta je krajnji cilj.

Glavno pitanje ovog trenutka jeste da li ćemo ostati suverena, slobodna i nezavisna država koja sama donosi odluke u Nemanjinoj i na Andrićevom vencu, ili ćemo poviti kičmu i pognuti glavu pred onima koji spolja inspirišu, finansiraju i organizuju novu obojenu revoluciju u Srbiji?

Jesu oni jači, jesu moćniji, jesu, konačno, beskrupulozniji i spremni na sve, međutim, potcenili su snagu naroda. U proteklih više od godinu i po Srbija je uspela da izdrži nemoguće. Povijala se, ljuljala, ali na kraju ostala na nogama, odolevši kada su svi očekivali da padne i uspravivši se kada su već mislili da su je bacili na kolena. Pobedio je narod. Onaj pristojan, običan, željan da živi slobodno i normalno.

Jedina smo država u ovom delu Evrope koja je uprkos ogromnim pritiscima odbila da uvede sankcije Ruskoj Federaciji, vodeći se isključivo sopstvenim ekonomskim i istorijskim interesima. Jasno i glasno odbijamo da priznamo lažnu državu Kosovo, boreći se za svaki pedalj naše teritorije i za opstanak našeg naroda na vekovnim ognjištima. Država je pružila herojski otpor pokušajima da se srpskom narodu nametne sramni žig genocidnosti kroz politički motivisane laži o Srebrenici. Za sve to vreme, ekonomski jačamo, plate i penzije su nikad veće, gradi se punom parom, rast BDP impresionira sve svetske ekonomiste, a sledeće godine bićemo centar sveta tokom trajanja Ekspa.

Naspram ove politike suvereniteta, na čijem je čelu Aleksandar Vučić, stoji pretnja povratka u prošlost. Izbor je, kao što rekosmo, na nama. I nije težak!