BACILI SU GA U VRELU VODU, A ON JE ČUDOM BOŽJIM OSTAO NEPOVREĐEN: Crkva sutra slavi Svetog sveštenomučenika Patrikija

Srpska pravoslavna crkva 1. juna liturgijski se seća Svetog mučenika Patrikija i njegovih saboraca u stradanju: prezvitera Akakija, Menandra i Poliena. Njihov život i stradanje ostali su sačuvani u crkvenom predanju kao svedočanstvo čvrste i nepokolebljive vere u Hrista, u vremenu kada je ispovedanje hrišćanstva nosilo sa sobom opasnost po život.

Ovi svetitelji postradali su u Brusi azijskoj, u vreme vladavine cara Julijana Odstupnika, koji je pokušavao da obnovi paganska verovanja i kultove. U takvim okolnostima hrišćani su bili izloženi pritiscima, a progon se često sprovodio preko lokalnih namesnika koji su delovali u ime carske vlasti.

Ispovedanje vere pred vrelim vodama

U žitiju Svetog Patrikija opisuje se susret sa namesnikom Junijem, koji je pokušavao da svetitelje pokoleba i navede ih da se poklone idolima. Pokazujući na tople, lekovite vode, tvrdio je da su ih stvorila paganska božanstva, među kojima i Eskulap.

Sveti Patrikije mu je odgovorio jasno i odlučno da ti „bogovi“ nisu ništa drugo do demoni, a da je sve što postoji stvorio Hristos, Bog i Gospod. Na pitanje namesnika da li će ga Hristos spasiti ako ga bace u vrelu vodu, svetitelj je odgovorio da ga Bog može sačuvati nepovređenim, ali i da želi da kroz stradanje pređe u večni život, predajući se u potpunosti Božjoj volji.

Čudo i mučeništvo bez odstupanja

Nakon tog ispovedanja vere, Junije je naredio da Patrikija bace u vrelu vodu. Prema predanju, vrele kapljice su se rasprsnule na sve strane i oštetile mnoge prisutne, dok je svetitelj ostao nepovređen, stojeći u vodi kao da je hladna.

Ipak, ni to čudo nije promenilo odluku progonitelja. Naprotiv, namesnik je u gnevu i sramu naredio da se i Patrikiju i njegovim prezviterima odseku glave mačem. Oni su, nakon molitve i ispovedanja vere, mirno položili svoje glave pod mač dželata.

Svedočanstvo koje ostaje

Stradanje Svetog Patrikija i njegovih saputnika u crkvenom predanju ne posmatra se samo kao istorijski događaj, već kao svedočanstvo odluke da se vera sačuva do kraja, bez odricanja i bez kompromisa.

Za verujuće, njihov primer ostaje podsećanje da se duhovna snaga ne ogleda u spoljašnjim okolnostima, već u unutrašnjoj postojanosti čoveka da ostane veran Hristu i onda kada je to najteže.

Sećanje na ovog svetitelja iz 4. veka otkriva život ispunjen odricanjem, molitvom i verom koja je, prema predanju, ostavila trag i posle njegove smrti, kroz miro koje je lečilo i menjalo živote vernika.

Nekadašnji vojnik i neznabožac tvrdio je da izvršava Božju zapovest kada je podizao kelije u pustom kraju Egipta, a ubrzo su mu počele pristizati hiljade monaha i učenika.

Kao mladić, tajno je napustio porodicu i otišao među monahe, a ono što se potom dogodilo njegovoj majci i bratu ostalo je upamćeno u pravoslavnom predanju vekovima.

Srodnik Svetog Pavla i jedan od Sedamdesetorice, upamćen je kao misionar koji je Jevanđelje nosio kroz rimske provincije, rušio paganske hramove i zajedno sa Svetom Junijom svedočio veru kroz propoved, čudesa i mučeništvo.