USTAŠA MU JE SEKAO UŠI I NOS, A ON JE MIRNO IZGOVORIO REČENICU KOJA I SADA ODZVANJA: Crkva danas slavi Svetog novomučenika Vukašina

Srpska pravoslavna crkva 29. maja proslavlja Svetog novomučenika Vukašina, stradalnika iz vremena Drugog svetskog rata, čoveka čije su mirne i kratke reči pred ustaškim krvnikom ostale duboko urezane u kolektivno pamćenje srpskog naroda. Njegovo mučeništvo ne govori samo o stradanju jednog čoveka, već o snazi vere, dostojanstvu pred smrću i tihoj pobedi nad mržnjom.

Sveti Vukašin bio je Srbin iz hercegovačkog sela Klepaca, na istočnoj obali Neretve, preko puta Čapljine. Rođen je krajem 19. veka u porodici Mandrapa, a po rođenju je dobio ime Vukšan. Živeo je jednostavno, kao mnogi ljudi tog vremena – radeći i boreći se za porodicu i svakodnevni život. Jedno vreme radio je u Sarajevu, ali se po stvaranju Nezavisne Države Hrvatske vratio u rodno selo.

Užas logora smrti

Međutim, talas zločina koji je zahvatio srpski narod stigao je i do Hercegovine. Ustaše su u Klepcima ubijale srpske porodice, a stradali su i članovi Vukašinove kuće. I sam Vukašin ubrzo je odveden u zloglasni logor Jasenovac, jedno od najvećih stratišta Srba, Jevreja i Roma tokom Drugog svetskog rata.

Prema svedočenju koje je kasnije zapisao doktor Nedo Zec, Vukašin je u logoru pokazivao neobičan mir dok je posmatrao stradanje drugih zatočenika. To je razbesnelo ustaškog koljača Žila Friganovića, koji je odlučio da ga ponizi i natera da uzvikne: „Živio Pavelić“.

Vukašin je ćutao.

Mir pred smrću koji je razoružao krvnika

Mučitelj je tada počeo da mu seče delove tela. Nožem mu je sekao jedno pa drugo uvo, potom nos, pokušavajući da slomi njegov duh i natera ga da izgovori ono što nije želeo. Ali starac nije pokazivao strah ni mržnju. Kada mu je krvnik zapretio da će mu izvaditi srce ako ne izgovori pohvalu poglavniku NDH, Vukašin ga je mirno pogledao i rekao rečenicu koja je postala simbol hrišćanskog stradanja i trpljenja:

„Radi ti, dete, svoj posao!“

Te reči, izgovorene bez mržnje i panike, još više su razbesnele ubicu. Sveti Vukašin je potom svirepo ubijen i bačen u jamu među druge žrtve. Prema predanju, sam Friganović kasnije je psihički oboleo, a o zločinu je govorio lekaru Nedu Zecu u bolnici, koji je njegovo svedočenje zapisao i sačuvao od zaborava.

Srpska pravoslavna crkva kanonizovala je Vukašina kao svetog novomučenika, a njegovo ime danas se pominje sa posebnim poštovanjem među vernicima. Njegovo stradanje doživljava se kao svedočanstvo vere koja ni pred najstrašnijim nasiljem nije izgubila ljudskost.

Freske Svetog Vukašina nalaze se u manastiru Svetog Arhangela Gavrila u Zemunu, u skitu Jovan Do kod Ostroga, kao i među likovima svetitelja Zahumsko-hercegovačke eparhije. Vernici ga danas ne pamte samo kao žrtvu jednog strašnog vremena, već kao čoveka koji je u trenutku najveće tame sačuvao mir, dostojanstvo i veru.

Praznik Svetog novomučenika Vukašina svake godine podseća da svetost često nije u velikim rečima i moći, već u tihom, nepokolebljivom držanju čoveka koji ni pred smrću nije pristao na mržnju.