JEDNA ISTA REČENICA NEKOGA MOŽE DA SMIRUJE, A DRUGOG DA „ZAPALI“: Vladika Nikolaj otkriva zašto se to dešava

čoveku. U slici ognja, koju vladika Nikolaj Velimirović izdvaja, reč Božja ne prolazi neutralno: kod jednoga postaje uteha i razgoreva veru, kod drugoga budi nemir i razotkriva otpor. Isto slovo, isto ime, ista poruka – a dva potpuno različita unutrašnja odjeka, zavisno od stanja onoga ko je prima. U tom razdvajanju vidi se i odgovornost i vođa i onih koji slede, jer nijedna zabluda ne nastaje bez bar delimičnog pristanka savesti. Iz te napetosti između istine i otpora njoj izrasta i poruka ove besede.

Beseda o sili koju Bog dade rečima proročkim

„Evo ja ću učiniti da riječi moje u ustima tvojim budu kao oganj, a ovaj narod drva, te će ih spaliti.“ (Jerem. 5, 14)

Vidite, braćo, da je dejstvo reči Božje različito kako prema kome! Reč je Božja kao oganj, kome se raduje pravednik, ozebao u hladnoći ovoga sveta; i reč je Božja kao oganj, koji spaljuje nepravednika, koga je ovaj svet materijalni suviše zagrejao. Iskusni duhovnici ostavili su nam svedočanstvo da samo ime Isus, koje vernim donosi silu, radost i osveženje, to ime pali zle duhove kao živi oganj.

Tako je sa svakom rečju Božjom. Kod jednih ona stvara utehu, kod drugih razdraženje; kod jednih utišava gnev, kod drugih ga pojačava; kod jednih izaziva strahopoštovanje, kod drugih podsmeh. Zdravima je med, a bolesnima je med pelen.

No zašto narod da bude kao drva, koja će se spaliti? Zar je narod kriv ako ga bezbožne starešine i lažni proroci zavode stranputicom? Nije kriv narod u onolikoj meri kao njegove starešine i lažni proroci, ali je ipak kriv u izvesnoj meri. Jer i narodu je Bog dao da zna pravi put kroz savest i kroz propoved Božje reči, te narod ne bi trebalo da slepo sledi svojim slepim vođama, kada ga ovi vode putevima lažnim i udaljuju od Boga i Božjeg zakona. Bog je, braćo, pravedan i On zna meru svačije krivice, i neće dati da neuk i malen postrada koliko učen i velik.

Gospode Svevideći, spasi nas da ne budemo ni slepe vođe niti slepo vođeni. Ukrepi nam srce da i kao vođe i kao vođeni budemo vazda sluge Tvoje, i samo Tvoje sluge. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

U besedi za petak 5. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički opisuje paradoks: ljudi odbacuju izvor života, a zatim ulažu napor da pronađu smisao u onome što ih dodatno iscrpljuje.

U besedi za subotu 5. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o ljudima koji veruju samo sili, razumu i materiji, ali se u času najveće nevolje vraćaju pred lice Boga od koga su se udaljili.

U besedi za 5. sedmicu po Vaskrsu Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako se čovek od Boga ne odvaja naglo, već postepeno, kroz neprimetne zamene koje slabe unutrašnju vernost i vode u duhovnu prevaru.

U besedi za ponedeljak šeste sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da čovekov unutrašnji život ne miruje, već neprestano ide ka stvaranju ili ka raspadanju.